Učitelj

426

далеко надмашују интересни круг народносног колективног субјекта, тако тенденције друштвених заједница, у економско-социалном погледу, прелазе границе и интересе државе и нације, залазећи у сферу живота и интереса међународног и општечовечанског субјекта.

Кад, према изложеном, не постоји једна од осталих издвојена заједница, већ постоје многе које мисле, теже и поступају до супротности различно и у дивергентним правцима, намеће се питање о могућности васпитања према горе истакнутом циљу „успешног увршћивања у заједницу.“ И кад, према горе реченом, разне заједнице чији се интереси и мотиви укрштају са народном заједницом, различно процењују вредности културних добара, усто ове на најразноврсније начине мешају и мењају, како онда васпитање може и треба да „омогући и што потпуније схватање вредности“ једне заједнице» Кад, како Младеновић вели, „човек коме су културна добра и вредности страни није личност“ и кад се „културна добра и вредности појављују као средство и као циљ васпитања“ (66), зашто се у свој невољи разних колективних субјеката и често противположених њихових интереса и мотива васпитање не би помогло једним општим мерилом оцене вредности културних добара од стране моралнога персоналног и колек“ тивног субјекта и зашто филозофско-научна педагогика не би требала да потражи, нађе и испита широки и универзални значај таквог једног мерила» Је ли то само зато да модерна педаготика не би изгубила од свога угледа тиме што би усвојила нешто ште потсећа на „традиционалну, нормативну педагогику“» Ако је то, онда где је континуитет, веза прошлости и садашњости у развитку. и саме педагошке науке» ИМ по коме се праву онда писац жали, што педагогика нема своје традиције> |

Педагогика не може ни имати своје традиције кад она већ. у самој својој телеологији показује највећу колебљивост, те запада час у једнострану важност једног највишег циља, којим се искључују остали према њему приређени или је та његова важ“ ност према нижима апсолутистички надређена, а другипут се показује толика њихова аутономија да прелази у анархију, или. то се премештање врши од индивидуалистичке иманентности ДО. колективистичке и метафизичке трансцендетности. У телеолошку трансценденцију одводи свако постављање васпитног циља ван васпитаника, као што је то чинила телеолошко-религиска педагогика и као што то чине социалистичко-класна етика и нацио“ нал-социалистичка, расистичка или тоталистичка фашистичка пе-_ дагогика. Свака таква педагошка теорија запада у телеолошку настраност своје врсте, тиме што поједине чињенице као сред“ ства васпитања преобраћа у једнострано важан циљ. У том случају од религије као средства вера постаје циљ васпитања и живота, те се човек одређује да служи Богу место човеку и Да се спрема за загробни место овоземни живот. Или, социали-_ стичка етика и педагогика уче васпитању у служби радничкој“ класи, док фашистичка педагогика једнострано учи васпитању у служби нацији и националној држави. У самој ствари таква. педагогика учи васпитању у служби једној свемоћној политиче

+