Učitelj

ског уметника и да га одведе у његов имагинарни свет, који ми одрасли можемо само да наслућујемо.

На тај начин дете је у могућности да се уживи у догађај коме подражава.

Његова бујна фантазија одводи га тако далеко, да је оно у стању да за себе, своје схватање и осећање оживотвори потпуно мртве ствари.

Ко од нас није видео, како малишани јашу „бесног коња“ јашући обичан прут, и скачући сами помамно, готово до изнемоглости, уображавају да јашу „бесног хата"% Ко још није видео девојчице како брижљиво негују своје „бебе“ непрестано свлачећи и облачећи лутке и разговарајући с њима озбиљног

Зар све то није само подражавање животу, који је дете осетило и хоће да га подражава или доживи, а у стварности то не може да учини% И најзад, зар све ово не показује само собом, колика је жеља деце за доживљавањем већ доживљених догађаја од других лица: Зар све ово речито не говори, да је принцип доживљавања у настави једна насушна потреба, а нарочито у настави хуманистичке групе предмета!

Из свега овога види се, да деца располажу свим елементима потребним за доживљавање, јер су им они урођени. Само је потребно одабрати погодно градиво. На то треба обратити нарочиту пажњу. Градиво треба да је животно и што ближе схватању ученика. Јер уколико је ближе животу и схватљивије за дечији субјекат, утолико ће бити ефикасније за доживљај и разумевање односног догађаја.

Чињеница пак, да је машта у нашим народним умотворинама врло блиска и доступна машти дечијој, чини да деца у народној школи увек лакше схвате и разумеју једну народну песму или причу, него уметничку. Сам тај факат доказује, да је народна поезија и проза најпогоднији материјал за доживљавање.

Уживети се у догађај једне народне приче или песме значи осетити га и схватити га у његовој суштини. Значи доживети га тако, да он остави осетан упечатак на душевни живот онога ко га доживљује.

Баш због ове појаве, принцип доживљавања потребно је рашчланити на његове компоненте.

Анте Дефранчески, пишући о овоме принципу рашчлањује га на: доживљавање, проживљавање и уживљавање. Он сматра да доживљај у нашем животу оставља неизбрисивог трага. Да би то своје тврђење доказао, он наводи Шарелманове речи, које доживљај дефинишу овако: „Доживети је више него видети, гледати и проматрати.“ И заиста то је тачно. Ми, на пример, можемо гледати и проматрати о6– јекте и ситуације, њихов однос једних према другима, али то не значи да смо оно што смо гледали и доживели. Јер, посматрати је радња чулна, која не мора да покрене дух на акцију.

де идо = два и

а