Učitelj

стави. “%) Дидактичари Хербартове школе постављају полазном тачком писмене саставе, који учитељу дају прилике да види у чему ученици греше кад говоре и пишу. Има дидактичара, који налазе да и усмени дечји говор даје доста материјала за граматичка об6јашњења. Они истичу за полазну тачку у овој настави пробране примере, тј. „реченице подесне.за фиксирање граматичких разних облика.“ Др. Душан Рајичић препоручује да се у Ти П разреду полази од приче, коју је наставник исконструисао из реченица, у којима има жељених граматичких облика. Те приче морају бити у вези са дечјим доживљајима, тј. да су из сфере њиховог интересовања. У овој настави наставник се мора нарочито чувати прераног генералисања. Потребно је што више дечјих примера, што дужег проматрања ових, да би се размишљањем и судом добио појам. У основној школи треба избегавати уопште дефиниције, правила и класификације, као апстракције, неприступачне дечјем схваћању. Место њих треба више употребљавати примере из живота, доживљаја, вежбања, размишљања, анализирања, просуђивања. Уобичајена „анализа речи“ у једном штиву, добропознати узус, без ког ђак основне школе не може положити „пријемни испит“ за улаз у средњу школу — претставља мучење и посао без реалне подлоге. Пре свега, штиво које се анализира, изгуби од своје естетичке вредности, да и логички ништа од тога не добије. Ради вежбе и ради контроле — прегледа, треба ученике позвати да у извесном штиву нађу разне врсте речи или да их (ако су реченице) преведу из једног у други облик, време и однос. Правилно и постојано организовано вежбање ове врсте условљава успех. Она, пак „вежбања“, која налазимо у „граматикама“ — уџбеницима, у већини случајева не воде успеху, не утичу на правилност говора, јер својом стереотипношћу и сувопарношћу изазивају код ученика досаду, умор и неразумевање. Вежбања ове врсте не воде бригу о живом говору ученика, о њиховом доживљају и проживљавању а граматичка настава је намењена животу целог човека —- детета.

При овим вежбама наставник мора добро пазити на веће и мање језичне грешке својих ученика, које ови чине у својим одговорима, свом причању, излагању на часу матерњег језика или ког другог наставног предмета. Мли их чине у игри, за време одмора, у међусобном другарском разговору, при шетњи, излети СНА Један део ових погрешака наставник одмах исправља, ако ово неће сметати даљем току дечјег разговора или дечјој осетљивости. Оне друге погрешке, за које он има посебних разлога да их одмах не: предочава, бележи у свој дневник, нарочито ако су те грешке чешћа појава у говору и писменим задацима или су појаве истих ученика, или опште. Овакве погрешке су предмет заједничког рада целе разредне заједнице. На њима се тече оно поуздано и опробано искуство у настави граматике матерњег језика.

Милош Павловић

1) Др. Д. Рајичић: Посебна дидактика, [1 књига.