Učitelj

за објашњење појава везаних за духовни живот аристократске дубровачке републике. С обзиром на познокатолички карактер ренесансе и тешко стање српског народа под Турцима, ренесансно буђење европског духа и васпитање везано за овај дух није имало за Србе онакав значај, као што је пре тога имала светосавска црква.

3. Преображавање српског црквено-традиционалног васпитања у грађанско-школско васпитање под утицајем средњоевропске културне зоне

Нове потстицаје, судбоносне за даље српско духовно уобличавање, добија српски дух тек у 18 веку. Бежање српског народа испред турске силе и његово насељавање у опустеле панонске равнице са којих се због сталних сукоба са Турцима разбегло аутохтоно становништво довело је српски дух у непосредан дотицај са средњоевропском културном зоном. Са рукописним букварима, часловцима и псалтирима у руци и немањићким светосавским народним предањем у души, Срби су се нашли очи у очи пред васпитним системом који је, оплођен борбом са реформацијом, дотицајем са пијетизмом и просвећеношћу, у борби за своје одржање и натурање, већ располагао свим средствима организације васпитања познатим тадашњем добу: школским програмима, школским системом, свешћу о значају организације васпитања за народни и државни живот. Снаге су биле неједаке; чак је и само одржање српског имена било у питању. Патријарх Арсеније 11 Чарнојевић 1698 није могао измолити од цара Леополда | ни отварање једне схоластичке гимназије, а митрополит Исаије Петровић је учитеља црквеног певања Анатолија, обновљача српског црквеног певања, морао довести чак из турске Св. Горе, док је Максима Суворова, оснивача словенске граматикалне школе у Карловцима (1726) морао потражити чак у удаљеној али истоверној Русији! | Долазак руских учитеља и дотицај са руском црквеном књигом имао је двојак значај за српско образовање. Српско самопоуздање је ојачано и српска душа је натопљена новим словенским елементима, али је руски изговор у крилу тадашњег духовног воћства српског народа одвео образовању новог језика, славјано-сербског, који ускоро истискује из српског црквеног образовања „србуље“ и по-

стаје књижевни језик. Коначно прилагођавање српског народа.

средњоевропској културној сфери напредовало је брже тек од доба просвећености. Међу људима, који су се нашли у ово доба крај храбре царице аустријске Марије Терезије саветом и делом, ваља пре свих истаћи Игнаца пл. Фелбигера, генералног директора просвете њенога царства. Године 1774 израдио је он по налогу царице аустријску „Општу уредбу“ (»аПсетее 5сћшогапипг«). Она је имала основни значај за организацију новије српске школе. Устав илирическе депутације за илирическе мале школе од 1776, прва писана уредба за српске народне школе, сем безначајних измена организационог карактера, чист је препис „Опште школске уредбе“. Практични извођачи Фелбигерове уредбе међу Србима, Тодор Јанковић-Миријевски, Стеван Вујановски и Аврам Мразовић, непосредни ученици Фелбигерови, духовни су праоци данашње српске школске организације. Јанковић-Миријевски је Фелбигерову методу школ-

а им

| i | 1 1 | 4