Učitelj

породичну пензију по оцу“ мислећи несумњиво на пензију по родитељима: по оцу и по мајци. Ово још и због тога што се право породичне пензије, тим дакле и право из 5 154 оснива на улагању чиновника-родитеља у пензиони фонд.

Аргументација Државног савета, у тумачењу законодавчеве тенденције из 5 154 Чинов. закона, потпуно је исправна и у оквиру законитости. Ово стога што пропис 5 154 претставља једну од низа мера предвиђених за обезбеђење породице државних службеника после његове смрти. Специјално прописом 5 154 хтело се: да се обезбеде кћери умрлог државног службеника кад обудове и када не буду имале средстава за издржавање без обзира на моменат њихове удаје и обудовљења, јер то су ирелевантне чињенице у овом случају. Противно тумачење било би нелогично и неправилно; а при проналажењу намере законодавчеве мора се поћи од претпоставке: да је законодавац хтео оно што је и логично и правилно а не обратно.

Драг. С. Петковић

ДВА ВЕЛИКА НЕИМАРА — На просветном и привредно-задружном пољу —

СРЕТЕН М. АЏИЋ и МИХАЈЛО АВРАМОВИЋ

15 октобра ове године обављено је једно скромно, али врло интересантно славље у Јагодинској учитељској школи, које је по свом обиму изгледало нешто сувише локално и провинциско, и ако су се ту прикупили били учитељи из целе предратне Србије и преставници Министарства просвете и Учитељског и Професорског удружења; али по свом идејном значењу, било · је ипак нешто велико, многозначајно и далекоопсежно.

На име: благодарни ученици, директор и наставници те школе са осталим пријатељима и преставницима надлежних установа, открили су тога дана спомен-плочу и бисту великом педагогу, народном просветитељу и творцу и организатору Јагодинске учитељске школе Сретену М. Аџићу, оцу српске практичне и реалистичке педагогије.

Том приликом и у Споменици Срете М. Аџића нарочито спремљеној за тај дан од директора школе Г. Милована Ристића и у „Народној просвети“ у броју посвећеној само њему и у многобројним говорима на прослави, речено је све о том просветном великану, што се углавноме могло рећи, ма да је његов рад неисцрпан био и заслужује једну нарочиту већу и опсежнију студију.

М поред онога што се на том месту констатовало и утврдило било, да је Сретен М. Аџић де факто био наш највећи популаризатор педагогије у примени њеној, ослободивши је од оног старог својства апстрактности и неразумљивости, да он, као такав реализатор педагогије преставља један датум у историји нашега школства, те се од његова доба са већим разумевањем помиње та наука у народу, пошто се показало да „У рукама Мандушића Вука свака пушка јесте убојита“. Ја би тим поводом хтео да укажем на још једну чињеницу у прилог допуне његове биографије, а то је његова сличност са Михајлом Аврамовићем и по методу рада и по идејама њиховим. Јер та су се два човека срела у раду, види се и из Споменице и биографије Аџићеве. Али то није био обичан или случајан сусрет. Они су се тражили и допуњавали међусобно. А сродни се људи увек траже. Аврамовићу су требали Сретини учитељи као апостоли задругарства, А Срети је требао Михајло Аврамовић да његове ученике упозна и загреје за идеологију задругарства. Као плод тога њиховога сусрета видели смо у најближој будућности, како учитељство у огромном броју из те Сретине плејаде преузима задругарство у своје руке и распростире га и популарише у народу до триумфа. И та прва сличност и сродност рада између та два велика човека: · што нико није лепше реализовао и популарисовао педагогију У народу од