Učitelj

писање и исправљање писмених задатака. Има више гледишта и начина исправљања дечјих радова у четвртом разреду, од којих се може препоручити као врло добро — колективно исправљање. Оно се састоји у следећем. Пошто наставник прегледа све дечје задатке и на уговорени начин обележи њихове грешке, он одвоји три задатка: најбољи, осредњи и слабији. На наредном часу писац одличног задатка чита свој рад на глас пред разредом. Пошто заврши са читањем он пита своје другове:

— Како вам се свиђа мој задатак» — или

— Шта имате да замерите моме задаткуг — и тиме се отвара дискусија. Падају многе примедбе, на које аутор одговара: прима или одбија. Ако одбија мора да образложи зашто. Развија се веома жива, интересантна и изванредно продуктивна дискусија. Наставник је пасиван; он само регулише ток дискусије и према потреби захтева да се изнесу не само рђаве него и добре стране задатка.

Пошто се заврши с одличним, долази на ред средњи задатак. Процедура је иста. Пошто се он прочита, узима се на критику и о њему се води дискусија; и његов се писац брани, прима или одбија примедбе, дискутује, образложава и даје објашњења.

Исти је поступак и са слабим задатком с том разликом, што га чита обично сам наставник. То чини стога, што хоће да поштеди дечју осетљивост. .

Пошто се заврши дискусија око најслабијег задатка, по жељи деце, наставник може да одобри читање још неког задатка, обично оних који се пријаве добровољно.

Такав начин исправљања писмених задатака у четвртом разреду веома.је згодан у сваком погледу. Поред уочавања добрих и слабих страна код појединих састава, деца због компарације уочавају и њихову квалитативну вредност. Затим, за време дискусије деца се вежбају у усменом лепом и уљудном изражавању; вежбају се у мишљењу и слушању; развија се код њих способност објективне критике, правилног расуђивања и процењивања својих и туђих вредности.

Од колике је користи колективно исправљање дечјих писмених задатака може да покаже овај случај, који ми се десио у Новосадској огледној школи.

За време исправљања састава, један је ученик почео да чита свој рад, у коме се често понављало: „после смо отишли... после

смо разгледали... после смо видели...“ итд. Пошто је прочитао скоро половину задатка, он је прекинуо читање с речима: „Нећу даље да читам“. — А заштор — питам га ја. — Па не ваља ми

ово „после“, па „после“.

Овај случај нам је потврдио да смо били стварно на правилном путу, требало је само да истрајемо.

Што се тиче осталих грешака граматичких или интерпунктивних, то се оне исправљају, као и у нижим разредима, тј. наставник на неки начин обележи дечје грешке, а она сама покушавају да их пронађу. Ако не могу, имају да затраже помоћ од својих другова, па тек онда могу да се обрате наставнику. Али безусловно морају прво сама да потраже своју грешку.