Učitelj

зла не обије на великој божјој правди; а око три хиљаде дихања (чељади) гледе покољ, вјероломство, прељубу и пријевару... Све што се у свијету најкрућега догађало од постања до јутрос, све је накићено и пребачено, да ти се свака длака накостреши, жиле претрну, а крв промути... Сто сам се пута из сна пренуо као махнит, пак се прекрсти, да ми Бог просвијетли памет, да не полудим!... Ту су неко вече приказивали како брат брата убио да му дио понесе. Прексиноћ: како су им дједови сјекирали (убили секиром) дужда на кутњем прагу... Синоћ: како је неки краљ убио сина својом руком, кад га нађе гдје се са маћухом шаљука“ (ПИ, 103-4).

А кад се игра нешто што је поштено и праведно, онда је кућа готово празна, а они који и дођу протестују, деру се, бацају мућкове и труло воће на бину. Зато Дојчевић и саветује бана Ивана:

„Бјежимо из овога пакла, док смо јошт живи, пак нек' нас називају простацима и дивљацима; на част им њихова људскога и углађеност којима људе боље варају“ (Д, 105).

Сутон Млетачке културе јасно се огледа у разврату, који претставља врхунац културе и њен крај. Љубишина критика млетачког позоришта јасно показује да се у млетачкој култури јавио дух, који нема ничега заједничког са духом средњовековности ове земље. Сада триумфују нижи нагони и инстинкти и они се нарочито негују. Полни разврат је најбољи знак да је нестало љубави и човечје личности. Љубиша критикује дегенерисану млетачку културу у име виших етичких начела: у име чојства, витешке части и верности. Љубиша је спасао себе од „јединоспасавајуће“ млетачке културе, јер је јасно видео да је она уништила човека и његову слободу и да је човка са високог царског места бацила у блато личних интереса и рачуна. Дух разврата и мамонизма је демонски дух, дух економског "човека, који одбацује све светиње и сва висока етичка начела. Али Љубиша није романофоб. Кроз њега чујемо крик туге за вишим духовним назорима, којима се некад прежимала млетачка култура. Он воли људе, зато се и бори против њиховог егоизма, против новог млетачког човека, против Шајлока, који више не верује у себе, у виша начела, већ само у новац. Верски декор сакрио је атеистичку садржину у Млечана. Брак и породица свели су се на фикцију или на проституцију. Нестало је вере у млетачком духу, охладнела је душа његова и пала у наручје Луцифера и Мамона.

Али Љубиша, кад говори кроз Вука Дојчевића против таквог млетачког позоришта, није против позоришта уопште. Он тражи:

„да се играчи бољијем баве, да пуку прикажују славна дјела његових преткова. Али немају што» Да се прођу. Грка, Римљана, западне пљеве, туђе дике и страна обичаја; хотио бих да се изнесу на видјело дивни огледи нашијех јунака, мудраца, књижевника, женскијех глава, што су служили части и имену срцем, памећу, поуком, а прегорели отаџбини живот, имуће, пород и мир. Хтио бих да се, според тију врлина гдејегде ошибну пороци нашега пука, највише освета, сутука, прерасуда, клетва и кунидба, како би се огледао у првијем, а помрзио на потоње“ (ПЦ, 105).

За оне који су се романизирали, који су примили или хтели да приме млетачку културу споља и изнутра, у том њеном дегенериса-