Učitelj

Увод

Експресионистичко раздобље педагогике, у коме се либера-

листичка идеологија иживела и у школском животу, почело је после светског рата да се гаси у Европи и у Сједињеним Државама Америчким. У Немачкој Цајдлер (Де фШег) у своме познатом делцету (1925) наглашава „Улједегегкеппипе дег Отепхе“ (тј. „поновно признање граница“), у СССР се полако, комад по комад, отстрањују либералистички методи а истовремено и водећи педагози, као Пистрак, проповедају потребу дидактичког реда и поретка; у САД се вођа „напредног васпитања“ Еуђен Рендолф Смит (Еигепе Капдој Зт:6) одриче експресионизма и дидактичке случајности, у Чехословачкој узима све више маха тежња за рационализацијом школства. Свуда се пред нашим очима јавља нова оријентација која има изглед „реакције“ баш тамо, где беше највише проширено експресионистичко експериментисање, као што је то случај са СССР. Али сви ми осећамо да је немогуће враћање старој школи: и Пистрак признаје да је раздобље васпитног слободарства уздигло педагошки рад на нову платформу. Данас, у ово прелазно доба регенерације, тешко је још дефинисати на каквом ће се платоу усталити различите флуктуације развојне криве. Па и они који су са паролама „квантитативне педагогике“ и „рационализације“ узели активног учешћа у револуционарном налету на слободарску школу, предвиђају дијалектичко прожимање нових идеја педагошком традицијом. Педагогика ту опет није изолована од осталог живота ни ограничена на једну једину земљу, већ у својим дубинама, као у потсвести, изражава бурно идејно струјање садашњице. Е Друштвени развој — а нарочито измена процеса производње и постепена политичка демократизација као и њен насилни пораз у многим државама — учествује, дакле, у стварању нове дидактичке идеологије. Наглашавам реч „дидактичко“ мишљење, јер је већ нестало отпора противу наставног реда: дидактика се више не сматра као нешто што је у школској целини ниско и презрено, већ поново ступа у први план учитељевог интересовања уместо „великих идеја“ аристократског либерализма минулог раздобља. Шта је то „идеологија 2» Тај назив одомаћили су француски филозофи Кабанис (Сарап5) и Дестит де Траси (Резфшћ де Тгасу) кога је Маркс назвао „леденим фанатиком буржоаског учења“. Граф Дести де Траси дао је у својим „ЕЈетел5 а4тавојогје“ (пет свезака, 18011815) некакав нацрт метафизике на основи Кондијаковог (Сопа ас) сензуализма, али тај нацрт обухвата и антропологију, логику и општу лингвистику, те „Тгане де ја уојоп«е ећ де зез еТес!5“, који расправља о националној економији. Карл Маркс употребљавао је термин „идеологија“ у значењу духовне надградње (Џђегђаш) извесне историјске друштвене формације, или у значењу „свести, детерминисане социјалним бићем. Под утицајем Марксовим почео се термин „идеологија“ употребљавати преко мере и он се отрцао и губио полако свој индивидуалитет и своје границе.

У педагогици је тачније дефинисао појам идеологије Зигфрид Каверау (Мег лед Камегац) у својој „зЗогојогасће Радасоглк" (ОпџеПе ф# Мауег, 1924), који по угледу на Милер-Лијера (Миш ег-Гуег)