Učitelj

пате АНАНДА РАТ АЕ ЕР БЕЈ ara ara a 217

ТГЛАВА ПРИРОЂЕНА СИТУАЦИЈА — ПРИРОЂЕНА РЕАКЦИЈА

Девиза прирођености васпитања има дуго родословље, почевши од хранцуских хуманиста Монтења (Моп(фајргпе) и Раблеа (Кађеја 5), од реалистичке школе француске, енглеске и немачке који карактеришу имена Фенелона (Еепејоп), Лока (Госке) и Раткеа, од реалисте Коменског па до педагога из периода „просвећености“ и до Ж. Ж. Русоа (Ј. Ј. Боџззеац), од Толстоја до Елен Кејове (ЕЈеп

Кеу), Паркра (РагКег), Хауфа и Бакулеа, од Дјуја (Ремеу) до Мон-

тесоријеве (М. МопТеззол) и Декролија (Ресгоју). Али како је различит идеал прирођености у разно време и код разних теоретичара педагогике! Од враћања ка дивљој и полуанималној прирођености па до знака једнакости између прирођености и разумности појављује се цела скала разних гледишта и схватања. На сложеност проблема прирођености указује на пр. Курт Грубе у „Гле Idee und Struktur einen rien-menschlichen Bildung“ (Akademischer Verlag, НаПе, 1934, стр. 30—43) и то само код Русоа, немачких филантрописта и неохуманиста. Држимо као сигурно да се проблем прирођености у људском друштву не може решити, ако се апстрахује од његове поларне антитезе: од извештачености којом је проткан читав друштвени живот. Стално смо свесни да је појам прирођености натопљен карактеристиком извештачености и културе. Из те натопљености и напетости између момената поларних антитеза ничу више форме прирођености, него што је пука биолошка прирођеност на коју су мислили неки педагози кад су проповедали враћање ка природи„а то је форма социјалне и културне прирођености. У томе светлу указује нам се свака свесно жељена прирођеност, као што су на пр. строго вегетаријанство које иде чак до одбијања употребе животињских продуката за исхрану уопште, природно лекарство, култ голотиње (нудизам) и слични покрети, као дегенерација прирођености, као извештаченост.

Дидактика, „прирођена“ у том смислу, је ансамби двају животних сфера које се узајамно испреплећу: културно- социјалне и психолошке сфере. У учењу гледамо најважнију манифестацију понашања која се заснива на карактеру средине (миљеа), којој се дете и младић (а, дакако, и одрасао човек) прилагођава, и на карактеру тенденција којима се врши механичка или структурална реакција појединчева на чињенице околине Читаву разноврсност чињеница које сачињавају систем потстрека за наше понашање називамо ситуацијом, а разноврсност тенденција с којима одговарамо на те потстреке реакцијом. Свака дидактичка ситуација условљена је савременом друштвеном и културном изградњом. Реакција је општи израз психолошког збивања у субјекту у сваком његовом понашању. Дакле: идеологија нове дидактике тражи „прирођену ситуацију“ и „прирођену реакцију , остајући, дакако, свесна функционалног односа који влада између обе ове фазе једног те истог и јединственог процеса понашања.

Дакле, прирођена ситуација није „природна“ ситуација, већ је то нормална културна ситуација, условљена установама савре-