Učitelj

Dai решили давимиеенивинилнинииинивиеоанешемиленЕумните петнаести 23

и завршна круна свеколикога тога његовога рашћења и развијања јесте стварање саме личности код детета, јесте само формирање детиње личности и њено утврђивање и даље развијање и продубљивање у датој заједници.

Али појединац, као такав, није само једно органско биће, није само посебно био-физичко биће, посебна личност. Он је у исти мах и син своје земље и члан своје уже или шире заједнице као друштвене целине.

Отуда он, као такав, нема и не може водити само свој посебни, лични живот, већ у исти мах има и мора водити и свој друштвени живот. Он живи у заједници која има своје властите законе друштвенога живота и деловања. М ти закони заједнице управљају њим.

Појединац је, дакле, у свом животу и деловању потчињен својој заједници, он потпуно зависи од ње и њених закона. Он је без ње ништа и нема му опстанка ван ње, јер је, дабогме, немогућно и замислити робензијаде у садашњици живота.

Само, дабогме, људско друштво није нека виша, апстрактна сила, већ је састављено из појединаца, чији живот и деловање такође утиче на сам састав и карактер људскога друштва, људске заједнице. То је закон узајамнога прожимања и деловања између друштва и појединаца.

А циљеви и интереси појединаца у друштву, у људској заједници су данас одвећ изукрштени, често пута одвећ различити, па чак и супротни. Због тога је, дакле, врло тешко свима појединцима, а нарочито деци и младежи, да погоде пут којим ће њихови ЛИЧНИ циљеви и интереси бити у пуном складу са општим циљевима и интересима заједнице и увек бити кадри да најбоље служе и следују циљевима, интересима и дужностима заједнице: земље и друштва.

А то ће сва младеж моћи да постигне само у животу и кроз живот својим радом за заједницу и својим дужностима према заједници. Али, дабогме, то ће све она моћи да сазна и да постигне само у вези са својим социјално-етичким васпитањем за такав свој рад и такве своје дужности према заједници, према земљи и друштву.

XIV

Међутим, једном таквом социјално-етичком васпитању и раду младежи претставља и причињава, дабогме, принудни, наметнути ауторитет и култ ауторитета — највећу сметњу и најтежи ударац. Он то претставља и причињава због тога, што се ту не води нимало обзира о формирању слободне личности код детета и младежи као будућих свесних грађана и активних чланова заједнице и синова своје земље.

Ту се, напротив, води поглавито рачуна и обзира о васпитању деце и младежи само за слепу послушност, о формирању безвољних, послушних аутомата. Такав ауторитет убија собом у клици код детета и младежи свако осећање саморадње, као и осеђање пуне и сло-