Učitelj

Због тога свуда данас све више родитељи у том погледу поступају сасвим обрнуто томе.

Отуда ће они, дакле, понајчешће ту рећи и наредити својој деци пред њихов полазак у школу: „ово смо све само за тебе: спремили и с муком одвојили, а не и за осталу децу! И зато, дакле, што смо све то нарочито спремили и одвојили само за тебе, зато имаш ти то сам да поједеш, а никако да то разделиш са другом децом!“

М

Према томе такво збрињавање све школске деце за време њиховога дневнога рада и бављења у школи и дечјим забавиштима и обдаништима преко самих дечјих родитеља показује се као потпуно неспроводљиво у данашњици живота. Оно је неспроводљиво чак и при заузимању саме школе и наставника у том. смислу како због укорењенога егоизма у самој породици, тако: и због самих друштвено-економских односа, под којима живе школска деца.

Истина, у многим школама се покушало, на иницијативу самих школских управа или и заједница школе и дома — у место тога доношења и раздавања хране од стране имућнијих ученика — са увођењем школских кујни и трпеза које пружају сиромашној деци у школи бесплатан доручак, или и ручак и ужину. Сви ти покушаји имали су, према локалним приликама, више или. мање успеха.

Те школске кујне и трпезе се махом не издржавају из јавних државних средстава. Оне се издржавају више мање или новчаним прилозима или примљеним обавезама ситуиранијих дечјих родитеља да једном или два пута у месец дана дају и осигурају било. у натури (храни), било у новцу ручак или целокупну дневну исхрану за сиромашне ученике.

Међутим, такав систем школских кујни и трпеза јесте само једно палијативно средство, јер се њим не може помоћи свима,. а још мање радикално решити сам проблем исхрањивања све школске деце, Али он ипак значи много као школско-родитељска. приватна иницијатива, и то не само у погледу чисто материјалнога. збрињавања школске деце, већи у другом, чисто друштвеноморалном погледу.

Дабогме да би ту било много идеалније да свака школа: само из јавних, државних средстава збрињава сву школску децу свим материјалним и школским потребама, па, дакле, и исхрањи: вањем. То би, дабогме, била једино здрава и ефикасна мера која. се данас већ и спроводи у многим земљама, нарочито у северним: европским земљама.

Уз то би се таквом мером онемогућила једна врло непријатна. ситуација како у индивидуалном, тако и у социјалном погледу и. за саме сиромашне родитеље и њихову децу, а тако исто и за. саму школу. Наиме тиме би се утро сваки траг и изглед неке: