Učitelj

и разноврсна. Према другим вишим животињама човек је био слабо наоружан у борби за опстанак. Зато је он морао врло често мењати место, услове и начине за самоодржање. Средина се често мењала за свако поколење људско. То није омогућавало, да се у човечјем организму добро учврсте оне конституционалне и функционалне измене, које су постојале у процесу узајамне његове радљивости с овом или оном средином. С проналаском оруђа, која у самима себи имају услове свога даљега усавршавања, темпо измене услова за људски живот убрзао се. Нарочито су социјални моменти својим разноврсним варијацијама чинили средину за свакога човека и циљеве друштвених група необично покретном и изменљивом. Променљива средина није у човеку израђивала непокретну конституцију, прилагођену само одређеним условима живота. Она је стварала његову структура покретном и подесном за разне форме и типове владања, Она је човечји организам чинила пластичним, слабо отпорним утицајима околне средине. Променљива средина није код човека стварала и једнообразне и неизменљиве форме активности, намењене само на одређене надражитеље, и центар тежине преносила од наслеђених момената на процес индивидуалног прилагођавања. Отуда важност и значај за формирање и понашање човека није у средини, у којој су живели његови претци, већ у средини, у којој се нашао он сам под условима свога рођења и рада. У њој се коначно формирају како најпростији механизам и функције човечјега организма, тако и сложени процеси и његови узајамни односи с околном стварношћу. У њој постају његове навике, његов опит, тип и карактер његовог владања. То је Прва необично важна особина средине која окружава човека.

Друга особина узајамних односа човека са средином је 10 преимућству акшивни каракшер прилагођавања њој. У својству претендента на готове продукте природе човек се показао слаб пред многим другим животињама. Актуелан утицај на средину, реорганизација њених услова у циљевима одржања живота — тим је путем пошао људски род у процесу борбе за опстанак. Конкретна форма таквог прилагођавајућег процеса био је према природи — рад, а према другим људима била је — социјална радљивосш. Рад, нарочито заједнички рад, довео је процес узајамних односа човека са средином до необичне сложности и дугог трајања.

Ослободивши предње удове за искоришћавање оруђа, рад је створио човека од четвороножног двоногим. Образовале су се руке као радни орган. Изменио се положај лубање, форма лица, органа говора. Појавио се језик као средство за регулисање заједничких радња, образовали су се мислени процеси као средство за организацију заједничких а затим и индивидуалних аката. Почео је да расте и да се развија човечји мозак. У таквој неразрушимој свези и узајамној зависности расле су и органске форме, и органске функције, и сложени акти владања и процеси, који претходе томе владању, који га организују и регулишу. Разуме се, човечје новорођенче данас не прелази сав тај дуги пут, јер је формирајућа улога рада данас готова. Данас дете не пада у еле-