Učitelj

својство живота, које иако се испољава у механичким и физичкохемиским процесима, никако се из њих не може извести.

2) Механичка теорија дарвиниста, отстрањујући циљ (антителеологизам), оборена је самим фактом циља, који се налази у самом организму. Овај циљ организам открива и резвија преко вољнога напора, у коме се казује и самосталност, самозаконитост организма. — његова активност — по изразу неовиталиста. Подвлачимо, да појам вољне активности, помоћу које се врши замена процеса ентропије (расејавања енергије) процесима ектропије (скупљања енергије), ниуколико не противуречи принципу одржања енергије. Вољно делање према циљевима означава само преуређење процеса, али не и стварање нове енергије. Психичка енергија се радикално разликује од физичке енергије. Овим се и објашњава зашто се утицање психичке енергије на физичку енергију ниуколико не рефлектује на принципу одржања енергије. Јер ако би постојало то рефлектовање, онда значи, да овде није психичка, већ физичка енергија.

3) Најзад, неоламаркисти истакли су и подвукли тај опште познати факат, да поред борбе и неслагања у органском свету, врло често се посматра и слагање, узајамна помоћ и заједничко становање (симбиоза). Уз ово треба додати, да је у новије време, истакнут принцип симбиозе као основни момент структуре не само појединих организама (врсте), но и самих елемената — ћелија у организму. Симбиогенеза се зове постанак симбиозе ћелија. Фаминцин и Баранецки су утврдили симбиозу гљива са воденим биљем. Бернар је посматрао симбиозу орхидеја и гљива. Без гљива (тачније без шећера, које им гљиве дају), семена орхидеја не могу клијати. Особито су значајна посматрења познатога руског 60таничара Козо-Пољанскога на биљкама са хлорофилом. Захваљујући хлорофилу врши се процес дисања у зеленим деловима биљака. Нађено је, да је хлорофил сконцентрисан у ћелијама биљке у нарочитим облицима, званим пластидама. Ове пластиде не образују се из градива ћелија, већ се размножавају дељењем. Оне се налазе у полним, и органима биљке (у јајету, у семену и понекад у влакнима од семена биљке) и предају се наслеђивањем, будући у сваком односу апсолутно самостална образовања. В. Н. Љубименко ставио је биљке у такве услове, у којима су се ћелије рушиле, биљка је пропала а пластиде су продужиле да самостално живе. Значајно је, да је пропала биљка задржала свој спољашњи изглед и боју. Код виших животиња посматра се већ права узајамност, Познати П. Кропоткин истакао је симбиозу као главни фактор еволуције. Његова књига „Узајамна помоћ као фактор еволуције“ јако је утицала на гледиште на свет неоламаркиста. Све оно потпуно противуречи, како механичко агрегатном схватању животињскога света, тако и дарвинистичком принципу борбе за живот као основном фактору порекла врста.

Упоредо с овим мења се и гледиште на полно одабирање, као узрок еволуције. Савремени биолози, на пр. проф. С. И. Метаљников, супротно дарвинизму, који утврђује врсту као