Učitelj
Отуда, дакле, избор животнога позива треба да буде праћен, поред природних наклоности детета за овај или онај животни позив, још и једном мишљу и вољом како самога детета, тако и његових родитеља. А то је: да се преко тога изабранога позива има дете не само што боље да спреми, развије и оспособи за живот и рад, већ и да тиме у исти мах што боље послужи и одговори својој заједници и земљи.
Ето зашто, дакле, заједница и њено добро, напредак и слобода треба да буде полазна и завршна тачка и мета свакога васпитнога рада са дететом и његовим развитком и оспособљавањем за живот. Само, дакле, на том путу, на путу служења заједници, може се у исти мах дете најбоље упутити да највише и најбоље створи и пружи и себи и својима и заједници у свом личном развитку и кроз свој слободно изабрани животни позив и рад.
Сама садашњица друштвенога живота нагони нас да не правимо и не смемо да правимо никакве поделе и провалије између школе и живота. Школа не треба и не сме више да буде као кинеским зидом одвојена од самога живота.
Она, наиме, не треба и не сме више да буде само учионица младежи. Она у исти мах има да буде и унутрашња радионица, ковачница самога живота те младежи.
Школа и живот још мање смеју бити и претстављати собом међусобне живе супротности. Школа, напротив, мора постати, као таква, саставни део самога живота, сам живот у маломе.
Не може се и не сме се учити за живот, јер се знање за то уопште не учи и не може стећи. Учити се треба у првом реду кроз сам живот и у самом животу, у друштвеном животу и раду.
А шта то значи» То значи да први наш захтев на путу пунога јединства школе и живота треба да буде: свођење на најнеопходнији минимум општега учења и стицања знања у самој школи и кроз саму школу за доцнији живот и рад детета у друштву,
Треба, свакако, пружити деци у школи потребнога знања о свету и животу око њега, као и потребнога претходнога основнога и формалнога знања за доцнији стручан рад и студије. Али још више треба ту пружити деци, поред тога духовно савладанога, асимилиранога потребнога минимума знања, што више самога живота и проживљавања живота у самом учешћу у животу и раду.
Школа треба да буде не само истинска животна и радна заједница, већ и друштвена и привредна радна заједница која ће, у маломе, претстављати све оно чим се друштво и привреда бави у животу. Она треба да спреми и оспособи дете како за кориснога и продуктивнога члана друштвене заједнице, тако и за моралнога и дубоко оданога члана те заједнице.
А то, дабогме, није ни тако лако ни тако једноставно. То изискује дубоку реформу како саме школе, тако и самога друштва, јер се само путем те дубоке друштвене и школске реформе може то успешно спровести у животу. |
Уз то је сам живот у данашњем стадиуму друштвенога развитка одвећ сложен, компликован и проткан многим противречностима, су-