Učitelj

решавању овога или онога научнога питања, па тек онда излажу своје мисли, којима се уноси нешто ново у решавању те ствари. Такав је И. А. Гончаров (1812—1891) у свом роману „Обломов“.

Главни јунак тога романа Илија Илић Обломов тип је оних Руса, које је стварало робовање спахијама до шездесетих година ХТХ века. Његово имање — Обломовка — је тип спахијских имања, која су давала спахијама могућност да живе и да „прстом не макну“; да се ни о чему не брину, да им јело и пиће буде главно занимање, а да се не баве економијом. У таквим имањима спахије су, у слободно од јела и спавања време, чамиле без посла, ћутале, зевале и „претресале у памћењу ситнице давно прошлих дана“. Бојале су се сваке новине и промене свакидашњега живота. Те Обломовке су чиниле засебну Русију и имале своју историју. Водиле су порекло од укалупљенога живота бојарске Русије из доба Јована Гровнога, почели су да се формирају у 16 и 17 веку. Људи Обломовке, навикнувши да живе на туђ рачун, изгубили су били способност личнога делања, осећање сазнања неопходности личнога рада, није код њих било тежње за знањем и личним самоусавршавањем; постали су, најзад, „робови својих робова“. М, како се изразио Шчедрин у причи „Дивљи спахија“, сви ти господари живота и смрти својих робова постали су немоћни да ма шта ураде без помоћи својих безбројних слугу.

Међу таквим „робовима“ родио се и одрастао ИМ. ИМ. Обломов. Он је дошао на свет са чистом, добром душом, енергичан и живахан, „чигра“ по свом темпераменту; родио се са стваралачким спо-

собностима, које могу да учине човека корисним за друштвени жи-

вот. Али, нажалост, он је наследио и душевно ропство од својих прелака. Он је потомак: јунака из приповетке 17 века „Туга-несрећа“, који није био способан да самостално крчи себи пут у живот и да се бори против животних недаћа, већ је, после многих неуспелих покушаја, пошао у манастир да би се спасао од „туге-несреће“; затим Фонвизинскога Митрофана, Пушкинова „Јевгенија Оњегина“, Гогољева Тентентакова и Љермонтовљева Печорина. Радознали ум Обломова, његова уобразиља духовно се хранила бајкама о јунаку Иванушки-Дурачку, наоружаном само стрпљивошћу и покорношћу, јунаку-фаталисти, који живи од данас до сутра; о Ивану Царевићу, који, захваљујући само вуку, штуки, баби Јаги или Премудрој Василиси, што га теши речима: „Спавај, јутро је јасније од вечера“..., врши, без великога напора, своје мале подвиге. Најзад, бајка о земљи, где нема мржње, где се људи не брину ни о чему, не раде, јер их хране млечне реке, које теку кроз ту земљу, била је омиљена његова прича, која га је одвајала од стварности. — Сва та знања из живота својега народа и из историје његова робовања Гончаров, као претставник уметничкога реаливма, синтетише, као узгред, да се види порекло Обломовке и њених физичких и душевних робова. У тим сликама, које су од необичне уметничке вредности, оцртан је живот Обломовске Русије до шездесетих година Х1Х века тако, да се виде узроци њене тешке болести — не-