Učitelj

растао и васпитавао се у таквим условима. Али и поред тога писац показује да Штолцове душевне особине нису могле да не утичу на паметнога по природи Обломова. Овај је у школи својега учитеља Штолца више пута осетио да је срећа у раду, у борби за бољи живот, у културној заједници, иако га је природа вукла у Обломовку. Тиме се Обломов и одликовао од својих родитеља, који су мирно, ћутљиво физиолошки живели на имању. Та тренутна осећања неопходности делања и личнога усавршавања одвела су Обломова са Штолцем у московски универзитет. Овде се он одушевљавао науком и идеалистичким тежњама извесних кругова руске омладине 30-40 година ХЛХ века. Ту је он привремено осетио у себи потребу самоделања. Али, нажалост, то његово одушевљење није било израв његове душе, већ само један полет, који се није стапао с његовом душом. Живот и наука код њега су били раздвојени: наука и одушевљење идеализмом били су спољашношћу културе, а обломовштина —- наследна својина. Зато и његов полет, чим је ступио у живот и, осетивши неко сазнање дужности према отаџбини и сељацима, приступио састављању „плана“ преуређења живота, одмах је ишчезао: победиле су наследне особине и утицај Обломовке. Отуда код њега сажаљење што нема способности делања, отуд се јавила и завист према онима, што могу да раде и живе. Осећао је он да је у њему закопано, као у гробу, неко начело, које је сад већ, можда, умрло, или лежи као злато у недрима земље, а „коме је давно време да буде у обрту.“

Сазнање те немоћи мучи Обломава, мучи га што он не може ниједан корак да учини без страха од живота, јер је у том ропском страху васпитана његова душа. Разочарење га је постигло и на служби у Петрограду. Овде је он одмах видео да живот не личи на бајку. Он је наивно мислио да ће га на службу примити, ако не као Обломовца, бар срдачно и другарски, као сарадника на пољу служења Русији. Међутим он је видео формализам, видео је бездушну армију бирократизма, којој Русија није циљ живота, већ средство за добивање чинова и положаја. И он је напустио службу и легао на стомак у свом стану, коначно се растао са племенитом жељом да послужи својој отаџбини... Никуд он није више путовао, ничим се више није интересовао и сасвим је зачамио у лежању, постао је непомичан, само је радила његова машта. Маштао је о великим подвизима и о слави, Али је био толико немоћан, толико га је леност држала у својим канџама, да није могао ни писмо да напише, и са ужасом је помишљао на сеобу у други стан. Он је сад биа прави огранак Обломовке и њене тежње да не мења једнолик живот и да ништа не нарушава њен физички и душевни мир. Жалио је Обломов што у Петрограду није могао да нађе ту исту „Нирвану“, мир без жеља, тежња и узбуђења. Овде су му често долазили познаници и доносили различите вести, или рачуне за исплату, или је лознавао да мора мењати стан, а често га је љутио и лени слуга Захар. — Све га је узнемиравало и појачавало страх од живота. И у својој лености, која је коначно савлађивала прелазан полет његове мисли о циљу и смислу живота, он је ту своју тешку болест правдао