Učitelj

о 115

извесно да просвећени водећи чланови колектива воде рачуна не само о одржању егзистенције друштва него и о жељама и: резултатима рада појединих филозофа, да не би дошла у питање аутономија моралне личности, као што се ово данас и ради при изради наставних планова. Прекидамо расправљање о овоме даље, јер већ смо сишли са терена чисте психологије, а поставили смо други циљ за овај мах. |

Говорећи о суђењу и одређивању вредности, рекао је: „Суђење само успоставља однос између претстава“ (стр. 73), што је нетачно, јер суђење успоставља однос не само између претстава, него и између појмова и претстава, и појмова и појмова, а исто тако и између мисли и претстава као и између самих мисли. Примери су нам непотребни ако се само зна психологија. Ово је врло незгодна ствар да овакве чињенице нису познате Каршенштајнеру. Ова наша примедба биће јаснија кад будемо расправљали о мишљењу.

Каршенштајнер није нигде поменуо да је Е. Оџт, некадашњи професор психологоје у Берну, први применио учење о вредности у васпитању у свом делу Ел ћипда in die Рададос!к (Увод у педагогику) 1908 г. Био је ред да ово учини и на тај начин да призна да није он први који је применио аксиологију у педагогици.

Мишљење

Кершенштајнер дели мишљење на три врсте у чланку „Главна област формалног образовања разума“ (стр. 133—140): 1) логичко мишљење у најширом смислу, 2) логичко мишљење у најужем смислу и 3) логичко мишљење у једном трећем смислу. Ова подела није научна, јер фазе мишљења могу се поделити на много фаза према годинама узраста детета, дечака и младића. Али ни омладинска психологија није успешно извршила поделу на периоде односно на фазе омладинског развића, те је Кершенштајнер радио од ока и нашао три врсте мишљења. Но он не одређује године трајања овим врстама логичког мишљења. Прва фаза мишљења где дете на своја запиткивања добија најповршније одговоре са којим је задовољно и оно не испитује о њиховој објективној важности или неважности. Овом мишљењу стоји, вели, насупрот логичко мишљење у најужем смислу, где се такође износе предметна стања ствари која нужно произилазе из једносмислених претпоставки које су доказане као истините. Овде сматра математику и логику као једино строго логичне науке које „полазе од евидентних аксиома, оперишу једнозначајним појмовима које дух не узима из стварности, него ствара из себе самога и једносмисленим знаковима за ове појмове (стр. 134). Поред овога егзактног мишљења долази и мишљење у трећем смислу (стр. 135) које се стиче искуством у своме делању и поступању, као да му се прво мишљење не стиче искуством и као да тамо код детета не постоји никаква проблематика. Овако натегнуто. развијање мишљења на три фазе или како он тб каже „смисла“ не може се разграничити у стварности, јер дете тражи тачне одговоре и пре уласка у школу. Може се поделити на примитивно и право