Učitelj

ставља своју теорију о вредности живота, по којој „индиферентна осећања конституишу перманентну основу сваке свести, а јака осећања су само осцилације у овом емоционалном животу“. У данашњем стадијуму човечанства сума бола је незнатно већа од збира задовољства, те је живот подношљив. Али у току будуће еволуције човечанства јака осећања ће се, под утицајем интелигенције, све више умањивати и „последњи стадијум човечанства престављаће скоро потпуну осећајну индиферентност“. Интелигенција је компезација за блаженство у статичком стадијуму света. Према томе, Петронијевићево аксиолошко учење је индиферентизам, мализам и трансцендентни оптимизам.

Нестајање и поновно стварање динамичког стадијума света. Динамички стадијум, једном постао, не мора остати вечан. Напротив, постоји „вероватност прелаза динамичког у статички стадијум, што зависи од споразума свесних субјеката о томе“. Уништење динамичког стадијума претпоставља не само одлуку свесних субјеката, већ и потпуно сазнање физичко и метафизичко, способност да они делају слободно по чисто рационалним мотивима, као и њихов довољан број. Петронијевић обимно расправља о могућности враћања У динамички стадијум света, јер само човечанство не може испунити све услове. Отпадањем од себе код душе се јавља тежња да се врати себи, своме примарном стању. С друге стране њена се примарна природа изражава у моћи стварања динамичког стадијума света, а његово ништење је проблем. Чак и кад би се душе вратиле статичком стадијуму, није немогућно да га опет напусте. Јер, уништивши секундарни стадијум света, оне немају сећања о њему, пошто је оно условљено мозгом, дакле, физичким светом, који не постоји у примарном стадијуму. Е

Хиперметафизика. Изгледа као да су досадањим излагањем Петронијевићеве метафизике обухваћени сви проблеми света. Међутим, „метафизика има више мање конкретан задатак, она има да тврди структуру целине света, али онако како је она фактички дата“. Стога су извесни проблеми остали нерешени, јер они превазилазе метафизику. За њихово решавање Петронијевић уводи хиперметафизику, која се „бави последњим појамним разлозима бића“. У њој сазнајемо да „биће постоји одувек и не да се уништити“. Јер, у противном случају, „небиће би одувек постојало. Али, пошто се небиће да замислити само као директно уништење бића, претпоставља дакле претходну егзистенцију овог последњег. Према томе, биће је морало одувек постојати“. Из овога је јасно да се она не може уништити и да мора садржавати супротност у себи. Као што се види, у хиперметафизичкој и дијалектичкој дедукцији егзистенције и структуре бића, хиперметафизика полази од апсолутног ништа, тј. она не претпоставља ништа недоказано, а при томе дедуцира егзистенцију бића као и његову квалитативну и квантитативну структуру. У хиперметафизици оба примордијална принципа бића, једно и много, претстављају највише сазнајно успињање, које се