Učitelj

"тинацији, ако се оно схвати као негација целе праве, идентично је „„са захтевањем продужавања у бесконачност“, што значи негацију одређености дате праве, „дакле стављање једне праве чија је дужина неодређена“. Тиме је појам праве дат. Као што се види, лотички појам је психолошки условљен сликом имаганације и субјектом мишљења.

Вољна страна субјектова је најкомпликованија и најмрачнија „област психичког живота. Несумњиво је то да воља „преставља један битно нов феномен свести“, који је способност свести за произвођење спонтаних промена, тј. промена, које саме од себе потичу.

Морал и право

Петронијевић такође решава проблем опште одговорности и "њеног односа према кривичној одговорности. По њему, „да би свесни субјекат био одговоран за неко дело, потребно је да је оно његов сопствени продукат. Али, изгледа да је веома тешко сазнати када једна акција може да се сматра делом свеснога субјекта, пошто детерминисти тврде да свесни субјекат не може да буде одговоран за слободно дело, јер је оно случајно, док индетерминисти сматрају да они не могу бити одговорни за нужна дела, јер су она неза"висна од њих.

По Петронијевићу, ова антиномија је привидна, јер детерми"нисти и индетерминисти не говоре о истом субјекту, него га први схватају као емпиричко ја, а други као формално ја. Одговорност се може придати и једном и другом ја, пошто су спонтане као и нужне промене њиховог сопственог дела.

Морална одговорност могућна је са објективног и субјективног гледишта само у индетерминизму. Са објективног, што се морални и природни ред не слажу, јер реализација среће свесних бића, која је једини објективни могућни циљ моралног реда, није могућна у природи због борбе за одржање живих бића“. Са субјективног, што "осећања грешке и заслуге, кајања и моралне сатисфакције, могу се објаснити и оправдати само у индетерминизму.

Да би одговорио на питање о односу између моралне и кри"вичне одговорности, Петронијевић поставља теорију о апсолутном и релативном моралу. У апсолутном моралу највиши принцип је чисто формалан, а у релативном овај се принцип оснива на неком "садржају реалног живота.

Из ове разлике оба морала наш филозоф извлачи закључак да је кривична одговорност са гледишта апсолутног морала могућна "само ако се претпостави слободна воља, а са гледишта релативног морала она је могућна за акције неслободне као и за слободне. Што се тиче казне, апсолутни морал је, ако је дозвољава — јер, строго узев он је не би смео дозволити — може допустити само као од"мазду. Данас се морална и кривична одговорност не слажу, али њихово слагање је идеал, који ће се остварити у некој даљој бу„дућности .