Učitelj

„психологија дубина“, као нов изданак психологије несумњиво открива вољу да, насупрот тежњама психологије „без душе“ и „без свести“ дродуби свој предмет, да га уклопи у органитет једног вишег и ширег схватања.

Отуда је и Др. Лоренц могао у оквиру једне стручне и научне психологије да претпостави егзистенцију душе и слободу воље и да сачува научни метод, утврђене резултате и критички дух. Др. Лоренц је дао сав значај елементима које психологији пружају физиологија, експериментални метод и нови, специјални психолошки правци. Он ништа не потцењује унапред, него грађу критички одабира, упорсђује, проверава и везује оно што је стварно и нужно у целину једне научне психологије. Др. Лоренц је у свом раду прецизан, јасан, одмерен, Његова психологија није грана неког система, није психолошка апликација неке метафизичке спекулације, него методично изведен рад; његово је дело производ озбиљних студија свих резултата у области психологије. Његове претпоставке су вероватне, умесне, — оне дају самој грађи психологије неко објашњење, иначе се не би учиниле. За Др. Лоренца психологија је објективна, независна наука, и он је увек довољно вешт да је на свакој позицији разграничи од логике и гносеологије и да, с друге стране, нађе „психолошку суштину“ у моралу, уметности, религији, друштвеном животу уопште.

Др. Лоренц даје серију психолошких монографија, међу којима свака поставља и колико је могуће решава неки проблем савремене психологије. Ту су: Ауфшоматизам у душевном животу'); Психофигички основи музике“); О несвесном у душевном животу детета“); Психологија воље“); Дубина осећања“); Га (ћеоте des associations simulfanćes chez Wundt et chez son precourseur Атрвге“). Низ ових и других проблема заокруглио се, средио у систематску целину једне реалистичке психологије у делу: „Увод у исихологију“, (1925) која је више него уџбеник за ђаке и приручник за предаваче, иако је томе намењена. Др. Лоренц је имао знања и духа и за важније резултате. Његова замашна, и по значају и по обиму, „Психологија“ је наше најсвестраније и најтемељитије дело те врсте.

Вечито заузет проблемима психологије, Др. Лоренц је нашао сферу у којој душевне појаве могу да се третирају у духу једног универзалнијег метода. У делу „Мисао и акција“, Др. Лоренц је философ, колико и психолог; он јеси ту у првом реду научник, психолог, да би на тај начин сваки његов философски став имао конкретну, емпиријску основу. „Мисао и акција“ је, како сам писац у предговору тога дела скромно вели „систематски

7) Просветни Гласник св. 7—8;

8) Просветни Гласник св. 2—3;

7) Прилози за психологију детета год. | св. св; ") Просветни Гласник св. 11—12;

5) Рад Југословенске Академије књ. 233;

6) Јоцгпа! де рзсћојогје 1926, М 4.