Vasiona

ђупланетским путовањима долазити до несрећних случајева, нарочито y почетку док немамо још потпуну слику распореда густине изолованих материјалних честица y простору око нашег Сунца. Временом he навигационе карте за међупланетска путовања постајати све детаљније, што he са савршенијом заштитом брода од могућих судара учинити и међупланетарна путовања исто толико сигурним као што су и путовања на Земљи.

Кинетичка енергија метеора je огромна. Из примера њихова судара са Земљом можемо добити приближну претставу о томе. љив je пример великог метеорита којк je пао y Сибиру 1908 године. Изгледа да ce састојао из неколико великих комада тежине no 100 тона и многобројних ситних честица. Потрес који je изазвао, био je тако силан да су> га забележиле све сеизиолошке станице света. Воз који ce налазио 640 Km од места пада морао једа ce заустави, јер ce возовођа уплашио да ће ra вавдушни притисак избацити из шина. Пожар који je настао уништио je све y кругу од 30 Km, a дрвеће je поломљено зракасто према месту пада y кругу од 50 Km. Па ипак je овде наш ваздушни омотач одиграо главну улогу заштитника, јер je метеорит изгледа експлодирао непосредно изнад Земљине површине. Због овако велике енергије коју метеори носе, известан број стручњака заступа тезу да су и Месечеви кратери настали при оваквим сударима. Постанак Месечевих мора објашњава ce сударом Месеца и неке мале планете чији пречник не мора бити већи од 1 кт. Да бисмо имали што очевиднију претставу узмимо да ce Земља судари са комадом метеорског гвожђа од 76 ш y пречнику. Његова тежина на Земљи износила би око 2 милиона тона. Ако je брзина y тренутку судара једнака 30 Km/sec био би учинак рада из оваког судара једнак 3.2 пута 10 24 ерга. To je рад којим бисмо 1000 милијарди тона могли да одбацимо на даљину од 32 километра.

Процес судара тече приближно на следећи начин; Због огромне брзине метеора ни ваздушне честице, које су врло покретне, неиају времена да му ce уклоне са пута. Према томе метеор сабија и гура испред себе све честице које ce налазе y правцу његова кретања. Испред метеора ствара ce свима већ познати звучни зид који ce налази и пред авионом чија je брзина већа од брзине звука, или брзине кретања таласа y ваздуху. Слично сабијање трпе и честице Земљине коре кад метеор y њих удари. Притисак који би ce y нашем случају развио износио би до 25 мили она атмосфера. Трајање метеорског лета кроз ваздушне слојеве и чврсту Земљину кору износи по неколико секунада. За све то време метеор je ослоњен на јако збијену материју чија ce температура пење на више десетина хиљада степени, јер je температура одраз кретања честица материје које су нагло добиле велика убрзања. У след кратког времена трајања лета топлота нема времена да ce пренесе и на унутрашње делове метеора, јер je преношење топлоте процес који захтева дуже времена. Ha тај начин кад брзина метеора опадне до брзине простирања таласа y материји на коју метеор наилази, наступа нагло јака експлозија која ce углавном простире y ширину. Компримирана материја тежи да што пре заузме првобитну запремину. Тако долази до одбацивања делова Земљине, a исто тако и Месечеве коре, y страну и до формирања кружних брда око кратера на месту пада. У кратком временском размаку кружна брда претстављају ослонац за одбијене таласе према средишту кратера где ce формира централни брег. Најситнији делићи издробљене камене коре одлетеће зракасто на десетине километара иза кружних брда око кратера. Овај танки слој камене прашине најбоље расипа Сунчеву светлост, те ce на тај начин објашњава појава светлих зракова око неких Месечевих кратера. Метеорска претпоставка о постанку Месечевих кратера задовољава и Шретерово правило да су y већини случајева кружна брда по запремини једнака гротлу кратера. До овог закључка Шретер je дошао на основу посматрачког материјала. Ma колико да претпоставка о метеорском пореклу Месечевих кратера располаже потребним силама за формирање Месечеве површине y току две до три протекле милијарде година и да објашњава већину детаља Месечева рељефа, ипак она није опште усвојена претпоставка. Данас већина астронома претпоставља да су кратери настали углавном под дејством унутрашњих сила y усијаном Месечевом телу којима су споља помагале само привлачне силе Земље и Сунца изазивајући на усијаној течној Месечевој површини велики талас плиме. Потребно je зато да расмотримо и ову претпоставку. Данас je опште усвојено гледиште да je y доба Месечевог формирања као небеског тела он био много ближи Земљи и имао брже

Сл. 1

14

ВАСИОНА I, 1953, број 1