Vasiona

Планетоид 1566 Икар Рој малих планета добио je 1949 године једног новог, необично занимљивог члана: планету Икар. Ово сићушно тело пречник му мери једва један километар! одликује ce врло издуженом елиптичком пугањом која ce скоро не разликује од путања краткопериодичних комета. У свом највећем приближавању Сунцу, Икар доспева y простор омеђен путањом планете Меркура (Икаров перихел лежи на 0.19 астрономских јединица, или приближно око 28 милиона km од Сунда), па зато може веома корисно послужити тачније утврђивање масе ове велике планете, која je још непоуздано одређена, a исто тако и за проверавање Сунчеве паралаксе. Услов je, међутим, да елементи планетине путање буде претходно утврђени са свом потребном тачношћу, a то ce може постићи тек после низа врло прецизних посматрања планете y току дужег временског размака. Занимљиво je напоменути, да je и поред врло слаба сјаја, Икар био поново посматран прошлог лета са Редклиф опсерваторије (ПреШприа), чиме су скончана безуспешна трагања за њим вршена y току 1950 и 1951 године. Отступања од полсжаја предвиђених рачуном незнатна су, na то сведочи о већ довољно поузданој путањи, изведеној само на подлози посматрања из 1949 године. М Б П

Трансформатор часовникова секундког импулса y струју од 1000 периода y секунди Савремени електронски апарати за регистровање посматрања и часовних сигнала, као што су Колнелов (Н. Colnel) штампајући хронограф и Беленов (E. Beliti) цилиндрични хронограф, затим апарати за емисију часовних сигнала и други електронски уређаји савремене часовне службе, сви ce напајају и сихронизују константном струјом са учестаношћу од 1000 периода y секундн. Ову струју дрпу они из кварцна часовника, као основног стандардног осцилатора високе сталности, y коме ce 100000 трептаја кварцне плочице y секунди трансформишу , y струју од 1000 периода. Кварцни je часовник међутим веома сложен, деликатан и скуп инструменат, којим данас располаже само мали број опсерваторија. С друге стране, правилно постављени и савесно и с разумевањем оржавани Рифлерови (Riefler) и Леруаови (Leroy) часовници с клатном, a нарочито Шортови (Short) ближе ce no CBojo] тачности самом кварцном часовнику. Због тога ce пред астрономе последњих година постављао проблем како искористити добре часовнике с клатном, a да ce притом застарели хронографи и друга апаратура за регистровање замене савременом електронском. Овај проблем решила ]е недавно веома срећно и духовито Беленова (Е. Belin) лабораторија конструкцијом тз. трансформатора који импулсе часовникова секундног контакта претвара y константну струју од 1000 периода y секунди за напајање поменутих апарата. Да би ce могли искористити електрични импулси које даје секундни контакт, морају они бити изохрони бар на O.s 001. Ако то нису, онда ce може везати мала сијалица за клатно, која y његовом равнотежном или екстремном положају шаље светлост на фото-ћелију, a ова je претвара y изохроне електричне импулсе. Ови ce трансформишу y једном преамплификатору y кратке електричне имулсе и, после појачања y амплификатору, шаљу на решетку једне гасне триоде y чијем ce анодном колу налази један калем углављен између кракова дијапазона који трепери са 1000 периода y секунди. Импулси који пролазе кроз калем y средини дијапазона налражују га и он почиње да трепери. У два пара калемова, постављених с једне и друге стране дијапазонских кракова, индукује ce тада струја од 1000 периода y секунди. Због амортизовања ових осцилација између два импулса ова je струја променљиве амшштуде. Зато ce она стабилизује и појачава једним обичним амплификатором са три лампе. После тога она ce одводи на два излаза, где ce добија струја од 2 V и учестаношћу од 1000 периода y секунди, способна да синхронизује све електронске уређаје како за регистровање, тако и за емисију сигнала тачног времена. Напајање апарата врши ce наизменичном струјом из мреже, од 50 периода y секунди, која ce, y колико није стална, мора претходно стабилизовати. Б. М. Ш.

Данжонов безлични астролаб У положајној астрономији друге половине XIX и прве половине XX века за одређивање прецизних звезданих координата служили су велики пасажни инструменат и вертикални круг или меридијански круг, a за прецизна одређивања географских координата пасажни инструменат и зенит-телескоп. Употребљене методе, зависне од особина ових инструмената, биле су углавном методе извођења звезданих и географских координата из посматрања y меридијанској равни. Данас je из великог броја аномалија откривених на овим посматрањима, међу којима вертикалска скретања, месна и бочна рефракција заузимају видно место, јасно да су сви наши звездани каталози, као и географске координате, оптерећени знатним систематским грешкама, које ce каткад пењу и до 1”. Стога y последње време постоји тежња за враћањем методи једнаких висина и астролабу, који ]е најприкладнији за ову врсту посматрања. Да би повећао тачност овог инструмента Данжон je тространу призму заменио Воластоновом, чији ce нагиб према хоризонту мења микрометарским завртњем y тренутку поклапања непосредног и одбивеног лика звезде. С променом њена нагиба поклапање ликова ce продужава, a с тим и време оцене овог поклапања, па и тачност самог посматрања, тј. одређеног тренутка пролаза звезде кроз дати круг једнаке висине —алмукантар. Ha глави микрометарског завртња налази ce контактни котур, као на безличном микрометру, који региструје на хронографу контакте из којих ce рачунски изводи тренутак пролаза звезде кроз дати алмукантар. Место једног јединог поклапања ликова, које ce одређује на обичном астролабу с призмом, на овом ce инструменту одређује оно из 20 контакта. Посматрање je no својој природи ослобођено и личне грешке, која достиже знатну вредност код обичног астролаба. Инстуменат ce налази y испитивању на Париској опсерваторији. Средње отступање y поправци часовника одређено из једне серије од 30 звезда не прелази O.s 01, a y географској ширини која ce истовремено изводи 0.”1. Познато je да зенит-телескоп, као најпрецизнији инструменат за одређивање географске ширине, a који je и оптички знатно моћнији од горњег прототипа, даје y средњу руку тачност од 0.”3 за одређивање ширине из једног пара звезда. Б. М. Ш.

Часовна служба и сеизмологија Пре неколико година примећене су на часовницима Париске опсерваторије извесне аномалије на ходовима које ce нису могле открити међусобним упоређивањем ових часовника, које je вршено дотле двапута дневно. Постојала je сумња да ce између ових тренутака с времена на време догађају извесне изненадне промене ходова које ce после неколико часова саме од себе изравнају и не долазе до нарочитог изражаја приликом упоређивања. Отада je заведено непрекидно међусобно упоређивање свих часовника на једном цилиндричном хронографу. После тога je одмах примећено да чак и удаљени земљотреси могу под извесним условима проузроковати велике поремећаје y ходовима часовника с клатнима.. Тренутна промена дневног хода достизала je y извесним случајевима и I s . Н. Стојко ]е показао како ce из ових хронограма може одредити јачина импулса сеизмичког таласа, као и азимут епицентра, ако су часовници постављени тако да клате y различитим равнима. Ови ce подаци могу успешно одређивати и за веома удаљене земљотресе, што отада часовна служба Париске опсерваторије редовно и врши. Тако je часовна служба постала од интереса и за сеизмологе. Својом занимљивом, разноврсном и значајном проблематиком и за научну теорију и за праксу, часовна je служба тако показала младим астрономима да има и данас много приалачних проблема и y положајној астрономији, и да je астрофизика само једна њена грана, a никако њена наследница. Потврдила je истинитост Лобокових речи, да ]е „за. онога који жели и уме да посматра Природу свет исто тако нов као и за Адама“. Б. М. Ш.

ВАСИОНА I, 1953 број 1