Vasiona

Najbliža zvezda, Alfa Centauri, udaljena je 4.3 svetlosne godine ođ nas. Medjutitn, zvezde sa planetnim sistemom su još mnogo dalje: Volf 359 na 8 svetl. godina, 61 Labuda na 10,7 svetl. godina, 70 Ofijuha па 12 svetlosnih godina, Pretpostavimo da se krećemo i brzinom nešto шапјот od brzine svetlosti, opet će nam trebati đesetine godina za putovanje do njih. Ne znamo pritom da li će zaista doći do izraza „Lanževenov paradoks putnika“, tj. da će vreme sporije proticati za vasionskog putnika pri ovolikoj brzini, nego za posmatrača sa Zemlje. To bi pružilo nove nade za ostvarenje leta dalje u svemir. Na taj način bi se, možđa, putnik koji bi na primer leteo do zvezde Prokiona brzinom samo • za 1% тапјот od brzine svetlosti, vratio na ZemIju posle 21 godine protekle za Zemljine stanovnike a za njega bi prošlo samo 3 godine. Zaključak Rasmotrili smo, u opštim crtama, problème raketnog pogona u medjuplanetarnom letenju, sa gledišta nama poznatih izvora energije, odnosno načina njihovog korišćenja. Ne bi bilo dijalektički tvrditi da su to jedina moguća rešenja i đa

se u budućnosti neće naći i boljih: recimo korišćenja energije kosmičkih zrakova ili elektromagnetnih pojja.u vasioni. Možđa, najzad, ni brzina svetlosti nije granična brzina. To isto se nekada tvrđilo i za brzinu zvuka u vaduhoplovstvu. Možda će nova iskustva naći načina za savladjivanje beskrajnih prostora vasione samo u deliću kratkog čovekovog života (ili za njegovo produženje), bez potrebe neke „seobe generacija“ ili veštačkog usporavanja životnih funkcija vasionskih putnika nekom vrstom zimskog sna, za đuža putovanja. Ali to već prelazi u oblast suviše slobodnog maštanja koje zasad nema reaine osnove. Ali zar nauka ne prolazi, u svojim vrhunskim stvaranjima, u oblast nekada neverovatnog? Najveća tragedija današnje generacije jeste da možda neće doživeti ni prve letove, letove raketa bes posade na Mesec, ukoliko dodje u medjuvremenu do novog svetskog sukoba, akamoli đo drugih planeta Sunčevog sistema. U svakom slučaju, doprinos naših generacija u stvaranju osnovnih mogućnosti za medjuplanetarno letenje jeste i biće odlučujući.

Ing.

Vladislav Matović

Нова потврда Ајнштајнова ефекта

Светлост, као посебна форма електро-магнетске енергије, има масу, na je зато подложна утицају гравитације. Другим речима, при пролазу кроз јако гравитационо поље светлосни зрак мора да трпи скретање према rpaвитационом средишту, и утолико веће, што му je путања ближа средишту поља. Према теорији релативности скретање светлосног зрака при његову пролазу крај Сунца треба да износи 1,74 лучних секунада, Док класична, њутновска теорија предвиђа нешто мање од половине те вредности (о".83). У циљу проверавања исправности једне или друге теорије користе ce потпуна Сунчева помрачења, јер ce само тада могу посматрати и снимати звезде y његовој непосредној близини. Упоређењем релативних положаја одабраних звезда, добивених y томе тренутку, са положајима тих истих звезда, изведеним

из посматрања пре него што je Сунце доспело y област неба где ће ce догодити помрачење, може ce установити износ евентуалног скретања. За последњих тридесетак година (почев од 1919) током свих погодних потпуних Сунчевих помрачења вршена су врло брижљива испитивања и одређивања овог Ајнштајновог ефекта, a резултати су ce углавном слагали са теориском вредношћу. И помрачење од 25 фебруара 1952 искоришћено je делом y исту сврху. G. van Biesbroeck, астроном Јерксове (Yerkes) опсерваторије (САД), нашао je на основи својих посматрања скретање од 1 ".70, са средњом грешком од ±0".10, вредност која ce веома добро слаже са предвиђеном вредношћу.

М. Б. Прошић

«ЛСИОНА I, 1953, број 2