Vasiona

y геолошко-тектонском и морфолошком смислу. Јер ако бисмо и усвојили да je рељеф Месеца настао y најранијем периоду, када je формирана и његова кора, по дијалектици je немогуће схватити да ce тај рељеф могао очувати ДО' данас y свом иницијалном или првобитном изгледу, без обзира на то што Месец нема атмосферу и воду. Ово из разлога што атмосфера није једини извор интеракција и процеса који уништавају првобитни тектонско-вулкански рељеф. Тај рељеф ce може уништити и самим тектонсковулканским процесима нарочито када ce они манифестују y више фаза које дуго трају. Због тога ce ови процеси могу понашати не само као градитељи већ и као рушитељи рељефа. Они, дакле, могу y извесном смислу да негирају сами себе. Да ли од свега тога ce запажа y рељефу циркова и кратера на Месецу? Beh раније je констатовано да ce циркови и кратери не разликују само по димензијама, већ и по свежини очуваности. Ha основу тога утврђена je њихова хронолошка еволуција која ce састоји из три периода: „доморски, морски и садашњи“. Међутим, y последње време совјетски научник A. В. Хабаков je издвојио седам периода y еволуцији рел>ефа циркова и кратера као и осталих категорија облика: To су: најстарији, преалтајски, алтајски, птоломејски, океански, копернички и садашњи. Као критеријум; за издвајање ових периода Хабакову су послужили, поред различите свежине очуваности, и неке чисто морфолошке особине: например међусобна укрштања планинских директриса, пукотина, циркова и кратера, која показују изразите морфолошке дискорданције помоћу којих ce y геоморфологији са великом поузданошћу врши издвајање појединих периода и фаза y еволуцији рељефа. Примењујући ову методу, при детаљној анализи рељефа Месечеве површине са најбољих фотографија, дошао' je Хабаков до резултата да тај рељеф није изграђен y једној, већ y више периода и фаза, што значи да je полифазан, a самим тим и да су поједине категорије облика различите старости. Међутим, исти рел>еф je и полиморфап јер je састављен од различитих категорија облика. Већина ових облика je постала тектонсковулканским процесима који представлЈају манифестаци:ју дејства унутрашњих сила (теже и топлоте) на Месечеву кору.* Активност ових сила je била нарочито интензивна y прошлости када је Месечева копа била мање дебљине. Временом, услед, хлаћења Месечевог језгра, кора je постала дебља, a то je имало за последицу да је поеовладао утицај скупљања над ширењем. Због тога досадашша посматрања рељефа Меоечеве површине нису ни могла да дају неке знатне промене. Али да ce те промене ипак дешавају (само y скромнијим размерама) на рачун тектонско-вулканских тгроцеса показује

нам скоро уочена појава вулканске ерупције y кратеру Алфонс као и појава повремених гасо‘ва. који избијају из појединих пукотина на Месечевој површини. Поред приказаних облика који су настали тектоиско-вулканским процесима и имају примарну улогу y рел.ефу Месечеве површине, постоје и такви облици чије ce порекло не може објаснити овим процесима. To ce односи tia простране равнице, пустиње или „мора“, каО' и на висоравни и остале мање заравшене површине y планинским областима. Поставља ce питање које силе и агенси су створили ове облике? Пошто Месец нема атмосферу то значи да на њему не постоји ни један од познатих видова ерозије (флувијалне, глацијалне, еолске, крашке, абразионе). Међутим, на Месец делују спољашње силе међу којима на првом месту топлотно, рентгенско, ултравиолентно и корпускуларно зрачење, a затим гравитационо дејство' Земл>е и Сунца. Утицај ове друге силе на Месечеву литосферу je незнатан због њене велике дебљине. Зато може бити речи само о утицају прве силе. Тај ce утицај испољава y облику механичког и хемијског процеса, при чему je први последица топлотног Сунчевог зрачења и његових температурних колебања, чија дневна амплитуда y екваторијалној области достиже 250°, a други осталих поменутих зрачења. Оба ова продеса несметанО' делују на Месечеву површину, с тим што изазивају извесне хемијске ггоомене код молекула минерала, од којих су састављене стене, a механички разлажу те молекуле услед ширер>а и скугглзања стеновите масе. Летство ових ггооцеса ie чзајамно и резултат њиховог рада је распадање и разооавање компактне стеновите масе. Због овог непрестаног распадања и разоравања, стеновита парчад и блокови на већим нагибима, не остају на месту већ ce крећу y ниже висине под утицајем Месечеве теже заустављајући ce y подножју планина, кратера и циркова, где ce и даље распадају и уништавају стварајући растресити површински слој делувијум. Ако процес распадања, или апланациони продес, несметано траје y једној области за дуги вдеменски период, тада може да ce, од пдвобитно рашчлањеног високопланинског рељефа створи низијски рељеф, пустиње или y овом случају „мора“. Да су ови облици с великом вероватноћом постали од апланационог процеса показује нам чињеница што ce no ободу низија или „мора“, јављају ступњевите заравни, a затим издвојени планински гребени чије ce висине поступно смањују док не ишчезну утапајући ce y низије и.тта: пустиње. Сем тога, y овим низијским областима ce местимично јављају реликти старих кратера, „фантоми“, који представљају највернији доказ уништавања првобитног вулканско-тектонског рељефа. Према томе, када говоримО' О' Месецу као планети морамо имати y виду да je шегов рељеф још увек активан y геолошко-тектонском и геоморфолошком погледу. За то постоје, као што смо видели потенцијалнИ

* Дејство теже ce испољава y облику привлачен>а и скупљања, a топлоте y облику ширења Месечеве коре.

ВАСИОНА IX, 1961 број 2