Vasiona

do velikih dubina. Lava izbija kroz pukotine na gornjim slojevima iz bazaltnog i andezitskog pojasa. Zemljotresi nam pokazuju da bazaltna lava dolazi iz manjih dubina, a andezitska iz većih, Izučavanje Mesečeve strukture nam ukazuje, da se i na Mesecu mogu lako izdvojiti i bazaltni i silikatni sio j evi. Ali, zahvaljujući slabijoj gravitaci;) i i bržem hlađenju, veća izdiferenciranost nij e bila moguća kao što je to slučaj sa našom Zemljom. Kada, na Mesecu, debljina. kontinentalne silikatne mase nije naročito velika, svetla silikatna prevlaka se kida i pojavljuju se bazaltni slojevi. Na mnogim mestima umesto pukotina se stvaraju okrugla udubljenja, ko ja kao što ćemo videti, obrazuju izvesne kratere. Jer potrebno je istaći, da je nemoguće i pomisliti da su svi Mesečevi krateri postali na istovetan način. Različita debljina silikatnih slojeva stvara različite formacije, ko je ponekada mogu biti i većeg Obima. Takav je slučaj sa izolovanim Morem Opasnosti, ko je je nastalo cepanjem silikatne površine i odkrivanjem bazaltne pôdloge. Ostatci raspuknute silikatne materi je stvorili su kružne zidove oko tog mora. Težak problem su tzv. »Duh krateri«, ili polu preliveni magmom krateri. Zatim, krateri sa polu razorenim zidovima. Te formacije nas prosto nagone na pomisao, da su ti krateri bili nekadanja Mesečeva površina, koja je propala skupljanjem Meseca i da je usled tog sleganja nastao veliki tok lave, koja je izbila iz Mesečeve unutrašnjosti i preplavila razne formacije na površini. Mijamoto, zatim, objašnjava zašto su i ti »duh krateri« raznolikog oblika, veličine i dubine. Mij amotiva hipoteza nastoji da obuhvati sve formacije na Mesecu i da ih objasni principom diferencijacije. Ta se hipoteza i zove hipoteza diferencijacije. Mijamoto naročito podvlači velike sličnosti geološke strukture okeanskih bazena na Zemlji sa Mesečevim morima. Zanimljiva je činj enica, da Mijamoto klasificira krater Platon u mora. Mijamoto smatra da je Platon gigant medu kraterima, a isuviše mali za mora. Međutim, struktura njegovih zidova i poda svedoče da je Platon kratersko more. Mijamoto zatim, u svome članku prikazuje strukturu kratera i cirkova. Mesečeva geologija se bitno razlikuje od Zemaljske, obzirom na morfologiju dbliika. Većina formacija na Mesecu su sekundarnog porekla, dok ima i primarnih. Svi ovakvi oblici, u nešto drukčijem obliku posto j ali su i na Zemlji, ali su bili übrzo zbrisani radom erozije i burnim pomeranjima Zemljine kore, koji su uzroci, u geološkoj prošlosti Zemlje bili mnogo većih razmera nego današnji. Zemaljski vulkani se potpuno razlikuju od Mesečevih i po obliku i po načinu na koji su formirani. Izlivi lave i bazalta na Mesecu su naročito obilni po rubovima mora, tako da u tim predelima ima priličan broj kratera koji su prevučeni po dnu bazaltnim materijama. Pored Platona, takvi krateri su; Goklen, Magelan, Kondor se, Vendelin, Langren itd. Za ove regione Mijamoto predlaže naziv »močvare«, da

bi bio u stilu sa morima, zalivima itd., kakvih ima na Mesecu, ali, kao što je rečeno bez vode. Cirkovi i mnogi Mesečevi krateri, prema hipotezi diferencijacije nisu ni u kom slučaju eksplozivne prirode, tj. njihov postanak nije u vezi sa nekom eksplozijom, bilo spoljašnjom ili unutrašnjom. U najranijem periodu hlađenja Mesečeve površine, pojavljivale su se razne nepravilnosti. Kao sto je dobro poznato, magma ima znatno drukčiju tačfcu ključanja kada je količina vode smanjena, nego kada su normalni uslovi, kao sto je to slučaj kod nas na Zemlji. Neka tačka Mesečeve površine, sa visokom isparljivošću mogia je da ostane u tečnom stanju znatno duže nego ostala mesta u okolini i da tako bude petrificirana u obliku kratera, raznih dimenzija, ili ulegnuća na Mesečevoj površini. Tako postali krateri su naročlto cesti u jugozapadnom Mesečevom kvadrantu. Njihov oblik je pretežno kružan, ali zbog raznih deformacija oni su ponekada ovalni, poligonalni ili nepravilni. Treba takode reći nešto o eksplozivnoj prirodi sìlikatne magme. Bazaltne lave se izlivaju mimo i bez nekih većih eksplozija, silikatne, naprotiv, su veoma eksplozivne, zbog vece sadržine lakših hemiskih elemenata, koji udruženi sa većom količinom gasova koje silikatna magma poseduje stvaraju eksplozije. Krateri su češći na kontinentima Mesečeve površine, gde je silikatna magma predominantna. Nasuprot tome, na površinama mora koja su bazaltne prirode krateri su neuporedivo redi. Mijamoto, zatim, navodi još jedno objašnjenje u vezi sa »duh kraterima«, a zatim daje vrio važnu postavku: Principijelno, Mesečevi krateri se mogu pretstaviti dvodimenzionalnom. shemom, gde je jedna koordinata hemiski sastav Mesečevog tla, tj. količina silikatnih materija, a druga koordinata je piasti čnost Mesečeve kore, u odgovarajuéoj eposi njegove prošlosti. Mijamoto, najzad govori o sistemima svetlìh zraka, gde ustvari tretira neke ranije pronalaske D. Altera, koje je on objavio u »Publications of the Astronomical Society of Pacific«, u periodu od 1955. do 1958., u devet nastavaka. No, Mijamoto se ne slaže sasvim sa Alterovim nalazima, već je pristalica Spuro vih ideja. U drugom svom radu, Mijamoto tretira mogućnost postojanja Mesečeve atmosfere koja ne obavija Mesec izvana, nego se nalazi ispod površinskih slojeva. Prema tome, mali krateri unutar većih kratera, kao i usamljene kupe, koje nisu sasvim retke na Mesecu, su ustvari otpusni ventili za erupcije sublunarnih gasova. Erupcija gasa koju je opazio Kozirev, 4. novembre 1958. iz kratera Alfonza, takođe bi mogia da se pripiše izbacivanju gasova iz Mesečevih šupljina, koje se nalaze na raznim dubinama ispod njegove površine. Autor, zatim, izlaže svoje interpretacije nekih problema u vezi sa pomenutom mogućnošću postojanja sublunarnih rezervoara gasa. Važno je napomenuti da Mijamoto smatra da, ukoliko, u slučaju Alfonza to nisu bili gasovi, već isticanje lave, kao

ВАСИОНА iX, 1961 број 3

71