Vasiona

Ονο je Bošković pisao 17 oktobra 1778 godine, dakle čitavih pet godina posle raspuštanja jezuitskog reda. Prema tome smatram da se ove izjave moraju uzeti kao intimno mišljenje Boškoviča; što je s obzirom na vreme i njegov životni put bilo sasvim i prirodno. U kri tičkom osvrtu na prilike u kojima se našao Boškovič posle štampanja svojih pogleda na materij u i »Novi svet«, akademik Nedelj kovic navodi i sledeče karakteristične podatke: »A Dr. Vladimir Varičak je istakao sa kakvim zadovoljstvom je Boškovič ona mesta u svojim raspravama, na kojima se morao formalno držati crkvene dogme o Zemljino j nepokretnosti, ispravljao u kasnijim njihovim izdanjima posle brisanja iz Indeksa naučnih dela ko ja počivaj u na Kopernikovom učenju o kretanju Zemlje oko Sunca; kao i onaj slučaj kad su filozofksi pogledi Boškovičevog druga, isusovca F. Luina stavljeni 1778 sa njihovog materij alizma na Indeks, te se i samom Boškoviču iz Rima pisalo da je i njegov sistem u opasnosti da isto doživi, a Boškovič na to odgovarao da je to nemoguče, j er je on u svoj oj Teoriji prirodne filozofije na kraju dao jedan Dodatak u ko jem je jasno rekao šta misli o Bogu, duši i nemogučnosti materije da misli. (Dr Vladimir Varičak, »Ulomak Boškovičeve korenspodencije«, Rad Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. CLXXXV, str. 260). Na taj isti Dodatak če se Boškovič pozivati i kad se našao u teškoj neprilici da je vrlo istaknuti engleski naučnik i filozof Džozef Pristli u potpunosti usvojio njegov sistem prirodne filozofije otvoreno ga u zamašnim svojim delima tumačeči čisto i vrlo borbeno materij alistički. Koliko je iskreno Boškovič ovaj metafizički Dodatak pisao, teško je reči, j er smo videli sa kakvim zadovoljstvom je iz svojih spisa uklanjao formalnu svoju crkvenu, dogmatičku ptolemejevštinu, kad je kopernikanstvo bilo več jednom skinuto sa Indeksa. A teško je opet verovati da njemu nije bila jasna neodrživa mnoga metafizička slabost i protivurečnost ovoga Dodatka, kad se njegov sadržaj uporedi sa ogromnom činjeničkom i logičkom snagom njegove fizičke, materijalističke teorije prirodne filozofije, pa ipak se on ograđivao od takvih velikih svojih sledbenika kao što je Pristli koji je svoga učitelja tumačio i sâm nastupao otvoreno i oštro materij alistički«. (K, 10 —11). Neospomo je da je stavljanje na Indeks filosofskih pogleda F. Luina moglo imati svoga utičaja u pismu Ruđera Boškoviča Pristliu, ali treba imati u vidu i dotadašnju upornost Boškovičevu u odbrani svoga stava. On se iskreno i uporno borio za savremeniji odnos izmedu crkve i nauke. Kao što se iz Varičakove primedbe vidi, taj stav kod Boškoviča se formirao j oš u mladim godinama. Zato če kasnije sa zadovoljstvom podvuči grešku inkvizicije prema Kopernikovom delu. Zbog različitog stava po pitanju odnosa vere i nauke i potiču sve razmirice između Boškoviča, s jedne strane, i Rimskog kolegija i papske kurije, s druge strane. O razilaženju Boškoviča sa Rimskim kolegiju-

mom akademik Željko Markovič daje sledeče objašnjenje: »Ali odlučni razlozi bili su, čini se, ipak drugi, dublji. Boškovič, koji je tako bio vezan sa starim Rimskim kolegijem, na kome je več od g. 1741. predavao i bio kasnije »publicus Matheseos professor« vidio je jasno, da zastarjelu nastavnu osnovu treba izmij eniti i u nju unijeti onaj duh savremene nauke u području matematičkih i fizičkih disciplina, kome je posvetio najbolje svoje snage, koji je bila atmosfera što ju je udisao i za koji je vidio, da se sve više širi na zapadu i donosi tako obilne plodove. No starješine nisu bile torne nikako sklone, navike su bile jače od poziva vremena, a sam predlagač tih preinaka bio je smatran velikim učenjakom, no ponešto slobodna vladanja, ko je stroga predaja njihova reda nije u vij ek odobravala. Boškovič je to nerazumijevanje duboko osjetio i više puta piše u ono vrijeme, da je izgubio svaku ljubav »za taj dom«. Pridolazila je i druga teškoča. Počeo je osječati, da je njegovo j okolini bila zazorna slobodna njegova naučna djelatnost, premda je ona formalno uvijek bila u skladu s bitnim naučanjima crkve, da je napose njegova Teorija filozofije prirode nailazila u torn zavodu večinom ili na skeptičko prihvačanje ili čak na protivljenje; saradnik njegov u mjerenju meridijana isusovac Le Mair izjavio se izrijekom protiv Boškovičeva shvatanja o sastavu tvari, a poslije, iz Pariza, piše Boškovič, da mu se čini da se ondje isusovci boje da im »ne išteti mlados’ Njutonom«. Zidine starog zavoda bile su preuske za razmah njegovih krila, zadah opstale starine gušio je Boškoviča. A napokon pridošle su i zle vijesti, što su stizale iz različitih država o stanju isusovačkog reda. Lom je počeo u Portugalu. Več g. 1757. uklonio je portugalski državnik S. J. Pombal isusovce s dvora, okrivio ih, da su digli bunu u Paraguaju, da su spremali atentat na kralja Alfonsa VI.; dobra su im bila zaplijenjena, škole oduzete i oni istj erani iz Portugala«. (A, 160—161). Još opširnije je ovo pitanje obrađeno u predgovoru Gradi (G, 11—21), gde akademik Markovič detaljno rasmatra tri komponente ko je su dovele do nesporazuma između Boškoviča i Rimske kolegije: a) nastavni program, b) odnos »Doma« prema njegovom delu Theoria Philosophiae Naturalis i c) portugalska afera. Ovim komponentama ja bih dodao kao najvažniju komponentu neslaganja u pogledu odnosa izmedu crkve i nauke. Pokušaču da sa nekoliko podataka pobliže ukažem na ovu komponentu kâo osnovnu i bitnu kod Boškoviča. Da bih otklonio predpostavku o diplomatskom i formalnom stavu kod Boškoviča, kad se radi o pitanju vere, crkve i reda, navešču neke karakterne osobine njegove, ko je u torn pogledu isključuju svaku dvoličnost. »Več u vrijeme školovanja odlikovao se Boškovič velikom nadarenošču, a kako je pokazivao sklonosti za duhovni život, bio je određen da stupi u red isusovački«. (A, 138). Kako se sklonost stiče nasledem i vaspitanjem, zadržimo se malo na liku Boškovičeve majke Pave.

104

ВЛСИОНА IX, 1961 број 4