Veliki Petar ruski car i njegovo doba

50

позваше у турски логор, али он нехте доћи и наљути великог везира. 200.000 Турака и Татара опколе слабију руску војску, и турска пешадија и коњица пред вече крене се на ђенерала Халарта. Руси их осакатише картечом; Петар јураше по најопаснијим местима храбрећи војску. Турци изгубише 7000 и вратише се, а Руси се охрабре и спреме наново. Цар је целу ноћ премислио, како ће изгледати ако победилац буде сад побеђен. Он кривљаше себе, што није јуче гонио непријатеља и даље, али му сад не оста друго 40 очајни јуриш — или срамни мир. И царица Катарина дође у ратни савет и каза секретару Скафирову плав, па кад јој обећаше помоћ сви ђенерали, реши се да каже и цару. Нађе га будна и каза му како мисли. Решт“ се, да се гардист ШТепелев пошље са писмом војводе Шереметјева великом везиру, у коме га опомиње на предлог о миру, који посла преко Кастриота. „Руска војска —- вељаше се ту — није дошла да осваја но дасе брани. Турци су рат одпочели, а не ми, јер је наш цар желио мир. И езд је још време да се ступи у преговоре.“ Писмо оде са великим поклонима, које жртвова царица и 60гати официри. Петар се није надао успеху. Нареди да се спреми за бој, јер одпочеше већ грмити непријатељски топови, а сенату и грофу Апраксину јави како хрђаво стоји. == „Опкољени смо, вели, немамо хране — сам господ може нам помоћи. Или ћемо пропасти или постати турско робље. Ако буде последње нисам вам више ја цар, а ако пропадне