Vizantiske slike. Knj. 1

:214 ШАРЛ ДИЛ

поздрави је нежним и лепим ласкавим речима, наводећи две прве речи из дивних стихова Омерових, кад тројански старци, седећи на зидовима, кажу, видећи где пролази зрачна лепота Јеленина: „Не, није за покуду што Тројанци и Грци подносе толике невоље за једну тако лепу жену“. Алузија је била фина и ласкава; сви присутни су је схватили и одобравали је. М зар то није доказ колико је чудно била утанчана култура тога византиског друштва ХГ века, које нам се по извесним цртама чини тако варварско, а које нам ова анегдота показује као тако пуно великих успомена на класичну Трчку, тако способно за префињено схватање, за књижевни укус, за љупке и нежне мисли.

У почетку своје везе са Склереном, Константин „Мономах радо би се био оженио њоме. Али грчка Црква била је, као што се зна, врло строга спрам "трећег брака, нарочито кад су они који хоће да га закључе били приватне личности; Константин није смео пркосити тој забрани. Он је дакле живео са својом милосницом, и то је била велика страст његовога живота. Двоје љубавника нису могли бити једно без другог; чак их ни несрећа није могла раздвојити. Кад је Мономах био прогнан, Склерена оде за њим на Лезбос, ставивши му све своје имање на расположење, тешећи га у невољи, храбрећи га кад клоне „духом, дајући му наде на лепшу будућност, уверавајући га да ће једнога дана бити цар, и да ће их тога дана законити брак сјединити за навек. С њиме, "без жаљења и не малаксавајући, отмена млада жена проведе седам година на томе удаљеном острву, и наравно, кад је срећа довела Константина на престо, гон није заборавио ону која га је толико волела.

Иу наручју Зоином он је мислио на Склерену. Он је тако вешто удесио да му је и поред познате љу"боморе царичине, поред мудрих савета његових пријатеља и његове сестре Еупрепије, пошло за руком да доведе своју милосницу у Цариград. Од првог вечера његове женидбе, он је говорио са Зое "о њој, уосталом са вештом смотреношћу, и као о