Vojin

8

209

наше је уверење саевим постојано, да потребе наше нису ни у којој мери подмирене , нити се дају тако лако подмирити. Нама врло много треба, а врло мало имамо; ми морамо да се упнемо из све снаге, да колко толко испуњавамо празнине у нашем развијању, да накнађавамо сваки недостатак и да посгизавамо тамо, где смо заостали. Ми имамо војску, голему војску, и сваки се од нас радовати мора, сваком је мило , кад зна и види ту голему војску. Ал то управо још није војска, то је само припрема за војску. Неиште се, и није довољно за војску то, ако је ми скупимо у број, па ни ако јој у руке оружје дамо. Така војска неће бити кадра да изврши задатак, који јој је положен, а који је она дужна да изврши. У сваком се занату и у свакој радњи хоће више нешто осим алата; терзији није доста да има аршин и маказе, него мора да зна н чоју и сукно, треба да уме скројити и сашити, аршин и маказе немогу саме кројити. Тако и војока још није војска, ако она има само оружје и — скоро ништа више; јер и окретање у строју није довољно. Ту се хоће још и некојих знања, неких наука и вештина, а што је најглавније, старешине у војсци морају много знати и много умети. Онда ће тек војека бити војска. С тога гледишта и ми смо се кренули били, да постепено нашим војничким старешинама, десетницима, водницнма. четницима и —■ ОФицирима дајемо у руке средства, која ће их спремати у њиноме позиву, из чега ћеју они имати да се науче: шта им је задатак , шта дужност, колико треба да могу, и колико се од њих тражи. И ми смо се с правом били надали, да ће наша војска, — најсиромашнија у књигама од сваке друге европске војске врло радо и весело прихватити овај наш предузетак, и обгрлити га онако својски , као што је он за њи нарочито и удешен и спремљен и покренут био. Ми