Vojin

36

ДРАГАШЕВИЂА

то чињаху искрено и братински, Ади, та наша браћа одрасла су у земљи, где све другојачије бијаше него код нас, одгајени у духу, који бијаше сасвим различит од србског народног, задахнути начелом, које никако није одговарало нашему стању. И они, при свој својој чистој и натријотској вољи, нису нас могли другом чем учити, него оном, што сами знађаху, нити нам могоше друго што дати, него оно , што сами имађаху, и предлагаху за нас онакова уређења, какова мишљаху да су за нас најбоља. У томе бијаше прва клица нашем државном и народном развијању, која у ночетку свом носаше и неудесности за наш народан живог. Ми дакле добисмо дрлгавне установе, законе, судове, школе, — тако рећи туђе. Но кроз неколико година изиђоше из тих школа младићи, који ћеју лагано да запреме нужна места у државном склопу. Влада увек бејаше наклоњена напредку, и никоја се могућа жртва није жалила, да'се принесе на олтар народној нросвети. Влада шиљаше у земљи школоване младиће у изображену Европу, да отуд уче науке и вештине, које нам још требаху. Ти младићи учише се по Немачкој, Француској, Прусији, Аустрији, Русији. И милина је било видети ону радост, с којом земаљски синови дочекивани бијаху, и дадоше им се голема места и големе награде, ал у исто време и аманет, да земљу уређују. И они одпочеше. Но да, видимо и њи мало изближе. Ти младићи школовали су се у Београду. Београд још онда није имао србскога тина, и једно