Vojin

44

ДРАГАШЕВИЋА

Па је у свету често и то бивало, да људи, који треба да раде, нећеју нивад да кажу о некој ствари како мисле, него захтеваху, да им се да, па онда нек се види; ал у томе и јесте баш она погрешка, која држаите свет у назадку. Данас са свију страна чуј} 7 се разговетно ови гласови: дајте ви, који сте дужни радити, и који треба да знате, да вас чујемо и видимо шта знате, па ће те се према томе, што се о вами иозитивног дознало, и увести у посао. Немојмо довека да уважавамо помишљану, него п оказану способност, нити ваља гледати на лице, него на ствар. Има т. ј. у свету прилика, где се негледа на оно, шта се говори, него на онога, који говори, а то исто толико шкоди, као год кад би се за лице званије градило, место да се за званије ч о в е к тражи. Ова напомена неможе бити замерна, јер је и у нас био приличан број школоватих и изучених људи, па на жалосг мало је ко хтео да што ради пре, него што на какво пресудно место дође. Из тога је излазило, да су све наше установе биле закони без иредлога. То јест ми никад нехтедосмо да какву. мисао изнесемо на видик, него увек ствари, које су за највећу јавност, ми радисмо у највећој тајности!