Vojin

38

ПИСМЕНОСТ У НАШ01 В01СДИ

вошицима. Ни чему не сме1у н :ши чинови учити во1нике, док њихов ОФицир не дозна начин, котм они то чине. У опште при васпитавању са свим 1е све 1едно, или имао малено дете или одраслога неразвшенога човека: следственост и постепеност 1есу услови, без ко1их не може бити чврста и видна успеха. Природна 1е слабост, сво^ствена свакоме човеку, да почетник вазда нагли и хтео би од 1едаи мах да научи и користи види као на прилику, почетник у живописно1 вештини, ни1е задовољан, ма и врло корисним послом копирања и етиде, већ одмах хоће да наслика велику и самосталну прилику — као год и слаби почетник у читању, што тражи занимљиву књигу, ко1у, разуме се, и не по1има. Ову урођену навику људи треба помоћници добро да познају, и да 101 не дозвољава1у да се шири. И ОФицир ће питати по каткад вотике, како им ова1 или она1 каплар казу1е, разуме1у ли га, и како се према њима понаша. Овим он 10ш више упозшпЕ сво1е помоћникс и исправља их тамо, где су грешили. Но учење не стош баш са свим до методе. Воља и љубав ваља да руководи учитеља свакога. Без овога не помажу никаке, па и нашовше методе. И оваки треба да су каплари и поднаредници. Оволико смо мислили да требаше рећи о помоћницима ОФицировим. На кра1у ћемо тш поменути мисао 1еднога ОФнцира, кот о сличноме предмету пре некога времена рече: Говор и реч — литература — замењу1у пређашња средства за довођење и одржање реда и ди-