Vojin

66

ЗАШТИТНИЦЕ БАТЕРИЈАМА

пешаци врло тешко, или никако, немогу следовати. С тога се намеће мисао и сама, да заштитница та мора да буде на коњу. А тако и јесте у земл>ама, где има доста коњице. Но код нас то иде потеже. Да се заведу за то кола, могло би негде и пристати, на пр. у Швајцарској би могло. јер су им путови свуда прокрчени и насути, па и ван Швајцарске у туђим крајинама, у томе се никакве оскудице нема. Али код нас у Србији тога већ није на свакоме месту, а у суседним покрајинама још мање. С тога би та батеријска заштитница код нас и опет морала да буде на коњима. Кад би дакле наше народне коњанике тако поделили, да известан део њих буду изучени, као оно драгуни што су, па да под управом способног ОФицира, у рату врше дужности пољске службе и предводнице, да чине мања и већа осматрања, да заузимају полажаје и бране их (пешачки) док устреба н т. д. — а један део да буду намењени као заштита, артиљеријска, —-: онда би се овој потреби могло и доскочити. То одељење, осим у јахању и борби пешачкој, извикавало би се и служби тобџијској, наравно, ие основито, но Официри би морали познавати тактику, начин маневровања, команду, снагу ватре и послугу топова потпуно. Или, у случају оскудице такових оФицира, требао би старешина батеријски сам руководити одељење, кад би његову помоћ затребао. Војаци тога одељења могли би и иначе батерији' бити од големе услуге. На прилику: У боју код Милана 1.848 стојала су два 12 фунташка топа аустријска на спрам четгфи 6 Фун-