Vojin, 01. 09. 1869., str. 3

БРИ НОБОМЕ ОРУЖЈУ 387 би се овај обичај поништио. Од како се изумело оружје што брзо пуца, од то доба немогућност шш неуспех напада зависи од тога, колико траје ход к непријатељу, јер пре но што се дође до бајонета, нападне ће кодоне у опште бити побеђене, а то особито важи за нападне француске колоне. Дакле кад изберемо једну тачку скривену од противникове артилерије, моћи ће наша колона савладати све препреке и прићи непријатељу, а кад већ дотле дођемо онда што више батаљона метнемо на пролом, који учини прва колона, то ће и успех бити сигурнији. Наиадајући тако читавом врстом нападних колона, долазимо у неприлику због множине шгитова, јер би се на место малог нападног тела створила тако рећи нека нова војска тако да и врбовање војника не би испадало на задовољство, јер је више људи потребно. Осим тога прекорачила би се обично уска зона, која води непријатељу а да његова артилерија и не опази. Ова би се незгода смањила, кад би једно своје крило степенасто разместили, и онда треба заштитити само прву или прве две степенице, па ће бити довољно. Други батаљони, размештени у доста удаљене степенице биће до извесне мере заштићени и самом својом даљином од непријатеља, а кад се већ једном непријатељ пробије на једном месту, онда ће бити у стању, да сви једно за другим појуре за трагом прве степенице, те тако да се помешају у борбу бајонетима. Још ваља да речемо, да и сам ход ових нескривених батаљона биће у толико безопаснији, што ће напади првих степеница унети неред у целу непријатељеву убојну врсту. Кад нападамо степенасто из средине, корист ће