Vojislav J. Ilić : književna studija

14 ЈОВАН ОКВРЛИВ

певао, и субјективне, омладинске лирике, за време које пада његов главни рад. Јован Илић је био она спона између старе школе четрдесетих година и поезије коју је његов син осамдесетих година започео, или боље рећи обновио. У кући свога оца Војислав Илић се могао упознати не само са нашом старијом поезијом, која је око 1880 била потпуно занемарена и заборављена, но из његових уста добио је прве песничке савете и упутства. >

Има у томе погледу једно формално сведочење, које се поткрепљује и другим доказима. Драгутин Илић, пишући. о своме брату говори ово: „Наш отац, чији је васпитачки авторитет силно утицао на све нас, више него ли школа и само друштво, осећао је необичну одвратност према свему што је вулгарно, а нарочито према лирском песништву, где,се субјективизам, == лично Ја =, свуда истицао. Свој бол, своје покрете душе, он је идејалисао у формама мање везаним за субјекат, од-кога они потичу, а више га је приближавсго заједничком Ја. Као идејал лирском певању он је свуда истицао народно песништво, а упоредо с њиме јелинску књижевност (ову више но римску, коју је сматрао као „сурогат“ јелинске), а уз ове енглеског Макверсона, Шекспира, Бајрона, Тому Мура и Геснера, а од руских на првом месту Держевина. па тек у другом реду Пушкина, о коме је говорио више као о „художнику“ него о песнику.“ Јован Илић није само тако саветовао, него је и тако певао, бар у првој младости својој. Његове прве песме имају цитате из Державина и Пушкина, и од њега је остало неколико песама са класичним мотивима (/трометеј, Постање људи, Рим сшрепи, Акциум). М ко би рекао да је песник ' ПембеАјше, Пастпра и сонета Ох, оволико уносио класицизма у своје стихове:

Имерос, Ирос, Арити, Мити, Онихос, Икос, Илмира, Пра, Тофион, Хион, Антеа, ЕБја, Аминтах, Итас, Елика, Евридика,

1 Гдекоја о Војиславу. Бранково Коло, 1907, бр. 7, стр. 182.