Vukova prepiska. Knj. 2
694 КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ
107. Хохен Марктђ !. Апр. 1842.
Винсокопочитаемни Господине!
Нф%гова Овђтлосте намђравало сами нфкуда часкомљ изатђи, и поздравлио васђ, да узевши «Фјакера отидете на уречено мћето: а докљ ве овамо присшћте, у томљ тђе се и Господарљ вратити.
У осталомђ будите здрави и прјимите израженје чувства високопочитанји могђ. | Јак. ЖЊиванович. [Споља :] Господину
Вуку СОтеф. Караджичу.
у Унгаргассе.
[Ориг. у арх. 0. К. Академије бр. 2369]
108. У Теплицу 9. Августа 1842. Лобезини Госп. Вуче!
Сутра в ветђ 19. дана, како самђ се н ивљ Беча кренуо; — 4. писма получјо самђ ветђ отђ Г. Тирке: — а отђ васљ ни рфчи ни словца. Зарђ сте ви таки, само се устменно чвлите; а кад до писменогђ добдње, а ве башђ ни рфчи. Добро, добро! Кад ве нетђете мени, а оно = ту писати вама.
Пишу ми Г. Тирка и Г. Хоппе за оно моп двов момчади, Марка и Косту, што самђ Шо при полазку моему изљ службе отпустро, да се 1ошђ у кути налазе, и моле, да ји опетђ у службу праимимљ. Мени колико е чудно, да мени ови двоица за ни пишу; толико ми е чуднје, да се они 1ошт у Бутљи налазе, нити знамљ, гађ пребнвао Они су сами захтввали отпустђ изђ службе, исплатвени су. добнли су свидфтелства, и отпуштени су. Шта тђе сада, = незнамљ. Онда су стали бмли при полазку моему на браникљ, као да су они вдини лоди, за ков ве мени судђено, да и безђ нљи бнти не могу, и уцбнљивали су ме, као да су у гори: — шта те пакљ сада.