Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

57

И израз „правила светих и божанствених цркава“ подсећа нас на обичне епитете византијских закона: „Еро; ход его: уби“, на наслов Синтагме „бутфуша.. ту герфу мод Уебоу жаубусу“.

Имамо дакле доста јаких доказа који потврђују мишљење наше (и Флоринског) да је СС. још од Душанова времена у тесној вези с ЗЈ и с ДЗ, да се та три законика заједно сматрају као „законик састављен и утврђен од благочестивог цара Стефана“. Ти докази могу да оборе тезу Новаковићеву о томе да је у време деспота Стефана око г. 1418 грађен избор из Синтагме и да је у то време од СС, ДЗ, ЗЈ и других законских ситница састављен зборник, у ком се и ДЗ најчешће налази. Та је теза сасвим априорна. Она се заснива једино на хипотези да је за време деспота Стефана предузета нека ревизија текста ДЗ.

Ми смо већ из прегледа преписа ДЗ видели да је та хипотеза о деспотовој ревизији ДЗ заснована само на сувише слободном тумачењу биографије деспотове; и та хипотеза пада, јер нам два нова преписа ДЗ (Хиланд. и Барањски) показују јасно да су се промене у тексту ДЗ вршила еволутивним путем још за Душаново доба. Кад је пала хипотеза о ревизији ДЗ међу 1402—1427, онда пада и теза о скраћивању Синтагме у то доба, јер та теза нема никаквих других ослонаца.

Врло је тешко претпоставити да би то спајање СС и ДЗ у један зборник (ако би било извршено неких 70 година после издања ДЗ) могло потпуно истиснути старе преписе ДЗ, где се он био налазио без СС. Тешко је претпоставити да би то спајање, извршено негде у Ресави, у маленој деспотовини ХМ века, постало меродавно и за Румунију (Бистрички препис) и за Свету Гору (Хиландарски и Атонски), да би после тога хиландарски калуђери сматрали да је то законско дело деспота Стефана — „законик цара Стефана“. Много је лакше помислити да то спајање датира заиста од цара Стефана.

Можемо обратити пажњу још на једну чињеницу, која иде у прилог нашем мишљењу. Познато је да је ресавска школа Константина Философа обраћала нарочиту пажњу на стил, на дотеривање језика на црквено-словенски начин. Баш по траговима овакве стилистичке прераде ставља Новаковић Ходошку версију ДЗ у доба Константина и деспота Стефана. Наравно, кад би превод Синтагме спадао у доба Душаново (око