Zemunski glasnik

103

нема тројиде, закојеви бат еад питасте. Тражисмо их иа све стране међ лешинама н сне бадава. Салазара, Ромера и Ортеага нема. Мора дакле бити да су ухпаћени. — Ако се обистини то што рекосте, онда нас је скуно стала ова победа. Али не очајавајмо! Зором, како се војници мало одморе иохитајте за ненријатељем и ослободите заробљене. Држим да ослободиоца вашем оцу нећу бољега наћи од вас, сина његова. — Гледа ћу, ђенерале, да се покажем достојан тога новерења. — Гледајте, а бог вам био у помоћи! А сада браћо примите од мене захвалност отачаства за храброст вашу. Одморимо се сада. Нашу војничку дужност извршилисмо, и дан овај није исгубљен по нас!

8. -Ц а р и м а р ш а л. Максимилијан сеђашс с Базеном сам у одаји. — Као што рекох, проговори Макеимилијан, ствари иаше стоје сваки дан све горе. Ништа немамо што једној влади треба. Ни новаца, ни војника, ни популарности, а на жалост никога не могу за то кривити, до једино вашу владу. Ваш цар мене је преварио. Немојте иорицати. Он је мене употреби за оруђе својим сањаријама. И сада ево, када је највећа опасност, хоће да одведе војску сву из Мехике. Он се боји победоносне уније. Али ја стојим овде и као цар и као човек. Своју част морам бранити. Још није доцне'. Ја бих могао још свако зло избећи, могао бих пре ваше војске отићи из ове земље и и оставити иосрамљену Француску. — В. Величанство! повикне уплашено Базен. — Небојте ее! ја већ видим срећу своју, али ћу е тим дос-тојанственије баш да сцосим ту несрећу и бићу можда већи и елавнији него ваша Француска. — В. Величанство! и моме цару и целој Француској веоме је не ново.ван р|ави исход овога носла. -- А зар они то нису.у напред знали! Ије ли још њима и ко у свету одобравао тај корак? Али ја већ нећу задану реч погазити. Него хајде да се посаветујемо, шта да радимо, неби ли се то што на бол.е окреиуло. Ја сам новерио г. Елоану посланство у Њујорк, у Вашинктон и у Париз да би задобио дипломацију, аЛеона и 1'амиреца иослаосам нреко Париза у Рим.

— Од првога се могу не чему надати, одгори Базен, али посланство у Рим узалудноје. Дуго се о томе разговараху. Највеће муке беше са свештенством. Оно не попушташе ни у чему, шта више, учествоваше у самоме уетанку. Ва тим хтеде Базен отићи. — Хоћете ли међ војску опет? запита га цар. — Хоћу, али најпре идем у војени суд. Ухваћена су три републиканске вође: Ортеага, Ромеро и Салазар. — Ја мислим, проговори цар, да их помилујемо, јер нећу да ме потомство осуди као деспоту. Донесите ми одмах Иресуду. Надам се, да ћу их помиловати. Базен се много противио томе, али цар остаде ири своме. Тек што је изишао од цара, уђе ђенерал Урага, царев ађутант, грдна људина у народном оделу. — Желите ли остати у Мехики? загшта га цар. — Како ваше величанство заповеда, одговори Урага. — Е онда останите код мене вечераш. Рад сам још данас ићи царици у Капутепек. Хајдемо! На једноме брегу ни пуну миљу од престолнице стајаше дворац. Крај њега тече поток, асвуда у наоколо закрилила густа стара шума. Дворац беше веома лен и богато украшен и памештеп, а по положају личио је рају. Ту је живела „Ружа" Коронина. Она певаше песме пуне чежње; певаше саму љубав — срећу — и састанак. Често је изгледала некога са прозора, и ув.ек би се стужила, кад је иревари очекивање. Но сада на једаннут удари јој румен у лице и груди јој се почеше силно надимати. Радост је обузе. Узеде белу мараму и сгаде махати на долазећег госта. Корона утрчи унутра. • — Што тако нагло Корона? запита га уплашено. Не плаши се Ружо, али се спремај брже, да идемо. Претседник ме зове, да похитам к њему. Наша завера у двору откривена је. Опасност је сваким тренутком све већа. Сувише још, јутрос су у шест сахата Ортеага, Ромеро и Салазар стрељани. — За бога! викне унлашена ШпањкиЈва и пребледи. — Још нешто горе. Базенјечуо, да си ти овде, па ће који час доћи. Ја сам поставио своје војнике, да га задрже с његовом четом, док

ми не умакнемо. Ево већ једнога војника, да минештојави. Сад брже. Мислим да ћеш ићи са мном ? — Ах и на крај света! кликне Ружа. И одмах седоше на спремна кола, око којих неколико оружаних момака стајаше, Међу тим дође онај војник и јави Корони, да је ударило иа њих 50. аустриских хусара, а међ њима једна каруца. Ту је био Базен. -- Кажи команданту нека их дотле задржи докле год нас може догледати. После нека уступи на лево и нека ме чека у гори. Војник ободе коња иу највећем трку врати се натраг , а Корона с Ружом удари другим путем.

9. Корона Регула. Кола, на којима Корона са својом љубом и пратњом ееђаше јурише све брже к северу; а како је пут ишао све низбрдо у Потозу, то умакоше у часу тако, да већ немогаху чути пуцњаву у ономе окршају са Базеновом пратњом. Корона је седео замишљен, и са*мо је по кадкад што запитао Ружу или Патона. — Миелиш ли сада на оне, што погинуше ? запита га Ружа, да би га само разговорила. — Чини ми се, да и ти осећаш бољу моју, и да се и сама у сред опасноети сећаш на преголеми губитак наш. Хвала ти за то. — Тако је, али ја.још не знам, како су они пали? И зашто? Корона јој приповеди сада редом како су она три вође у једноме боју ухваћени, како је он послао чету« за непријатељем, да их ослободи, али све заман. НеПријатеља су потукли, али њих не ослободише. Војени суд осуди их на смрт. Ја сам с нашом партајом све радио, да их ослободимо, па бадава. И цар их је хтео помиловати, али Базен као бесан наваљивао је на цара да их ногубе. Најпосле је изјавио даће их и против његове воље он погубити. — Па можда ће их цар још и ослободити ? — Нема ништа од тога. Ја не могах дочекати свршетак целе ствари, јер ме је претседник нозвао, Да одмах дођем к њему, а уједно са,м чуо, да се нрочуло за твој етан. Морао сам дакле похнтати. И нама сада ништадруго не остаје, него освета. Скупо ће они платити то не човечно, крвничко дело. Ми морамо најпосле победити. Макеимилијнн је поред свију врлина својих само ору-