Zemunski glasnik

176

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. Трећн део : „Борба за крЈну." 3. Б о б а з а к р у н у. (нлстлвак ) — Немогу му допустити, рече Јуарец, јер би Максимилијан и с ону страну мора био увек оиасан по републику, и где би он живео, увек би се тамо наши најопаснији непријатељи око њега скупљали. А и осим тога влада републиканс.ка неће се никада одважити, да оне тако олако и не казњене пусти, који толико година у боју и пред судом крв њезиних грађана проливаше. И царска и републиканска страна усвојила је ) г бо})би принципа закон јачега. Не можемо дакле сада отступити од њега. Остаје нам само рат! . . . — Доста! прекине га цар, и хвала вам на услузи. Јосиф изиђе, а одмах после њега уђе маршалски савет, на име, сви ђенерали из војеке и маршали Мирамон и Мејија. — Господо ! проговори цар, но гласу, кога сам баш сад добио од ])епубликанске иоглавице, видим, да нема помирења с ненријатељем, а неможемо се још дуго ни овде држати. С тога сам се одважио, да свом снагом испадиемо из града на нст1ријател >а, па ако еретно продремо и горе се дохватимо, онда тамо да иродужимо рат до еретније прилике. Не исиадпе ли нам за руком -- онда да предамо град безусловно. Сут])а дакле спремите све како ваља. Прекосутра у зору нека је сва војска спремна за бој. Рекох вам моју по.т.у, коју више не мењам. Надам се, да ћете све силе своје употребити, да извршимо тај последп.и иокушај. Цар ућута и даде руком знак. да је седница свршена. Сви се разиђоше, а цар устаде и стаде на прозор замишљено и гледаше у стан ренубликански. За тим приђе онет к столу. Узе неку кутију и извади из ње многа писма и једцо по једно стаде бацати у ватру. То беху све драги спомени из прошлости његове -- поздрави и изливи осећања од мајке, драге, браће и пријатеља. Већ је и поеледње спалио, Још се видео само црни пепео. • Цар се јако у њега загледао, а бог ће сам знати, какве га све тужне миели у тај мах облетаху. Тиме је нр(т:инуо већ сваку свезу с човечанством. ТТТ то посЈе точчг дође ш ће ее жалосио

свршити, јер с ренубликом нема помирења, или ће наново почети сретнији живот. После тога зовне кнеза СалмСалма и преда му један повећи завежљај артије. Одозго је било написано : „Тестамент."

Беше мрак, да прста ниси могао пред собом видети. У стану републиканском нешто се кува. Војска на ногама и спремна за бој. Пред шатором заповедниковим стоје сви штабни оФицири. Међу њима Ескобедо, Корона, Викарије и Голардо. Сви стајаху потпуно иаоружани, а око њих многи афутанти. Могло је бити десет сахати, кад неки човек дође. Био је у грађанском оделу, али по ходу и дрисаљу могаше ее војник познати. Кад је до њих дошао, Ескобеда, Корона и Викарије уђу сњим ушатор. — Ио, шта је канетане? заиита Ескобедо. — Лопец је поручио, одговори капетан, да ће иснунити, што је обећао. После ионоћи отвориће каиију од Ла-Круца, кроз коју ће републиканска војска ући. Капетан је св])шио своје. Ескобеда скупи одмах ОФицире око себе, и јави им, к акав се важан тренутак прирЛижује. С неколико -ватрених речи све их оснажи и охрабри. За тим одреди спакоме место. Коронин ће посао бити, да цара-жива ухвати. И војс.ка се крене к капији. Судбина ца])ске круне још се лепршала само на крилама неколиких тренутака.

На етражњој капији манастира Ла-Круца корачао је полако стражар горе доле. Поноћ је ирошла. Врата од једне собе у стражњем крилу манастира полако се отворише. Човек у огртачу, шешир натучен на очи иолагано је ушао кроз ходник, и чешће је застајао и нешто прислушкивао. Беше мртва тишина. Само се ход стражарски потмукло чуо. Иоћпик није могао ироћи, да га стражар не спази, али кад је чуо сабљу и видео златпу огрлицу, ПОзнао је свога претиостав.венога, те стаде, да га поздрави. Он запита војника, је л' ее што ноћас догодило, јер је на глави имао парадни шешир, па је војник мислио, да јс дежурни.

За тим прислони ухо на једатј отвор и стане ко прислушкивати, Иозове и војника да иогледи на ону стрмен и да нрислушкује, јер му се чини, да ее неко ириближује. [Војник приђе погледи кј)оз руну али у исти мах, потегне ноћник нож и страшним ударцем обори војника мртвог на земљу, а пушку му брзо задржи да неби оиалила, кад с њим падне. Сад брзо извади велики кључ и отвори каиију, кроз коју републиканска војска с голим бајонетима полети. Иапред је ишао један оФицир, коме се сад и — Лопец нридружи, Сасвим лако дођоше до царскогр конака. Иико их незадржа. Заузеше све улице и манастир : на свака врата поставише стражу заповедише јој, да никога непушта н поље. У тај мах искрсне од некуда Јосиф , али наде на месту мртав од репуб.шканскога бајонета. Иије имао времена, ни да дође к себи од чуда и етраха, кад је свуда видео реп у б. ш к а н с ку в ој е ку. Као иотоп заузеше све ходиике и улице, и опет се нечу никаква вика, само потмукла тутњава . . . Кверетаро је пао већ сада и без једне иушке. Забуна беш е велика. Р епубликанци чекаху само на знак зановедника свога па да се ночне нокол.. У царским се кућама већ чуо жагор. Тиме беху републиканци опрезнији. У царскоме двору отворише се врата од једне одаје. Цар истрчи напоље, и кад угледа републиканске бајонете п])отив груди својих, стаде бегати као јеленче. А за њим и принц Салм-Салм. Војник један уступи цару коња. И цар уђе ме!) војнике, који буновни и пола не одевеии беху и скупн их око себе. И Мирамон је међу тим приспео са својим хусарима, али све замаи. Цар се повукао најпосле са остатком војске своје у један теснац, али кад је видео да му војници тако немилице падају, и да мује одбрана немогућа, подигне бео барјак. То је био знак мира и предаје. Бој се Одмах утиша. Чета репубдиканаца при1 ; с царевцима и вођ њихов занита царске ђенерале, што цара окружаваху. ко,је је цар? — Ја сам! одговори цар и преда му своју сабљу. За ,јед:ш сах.гг све је било покорено. Сва царска војска беше