Zemunski glasnik

У ЗемЈпу, 0. Октобра 1868.

УНСКИ

Земунски Гласник излази Недељом у јутру. Цена му је годишљаб форчнти у банкнотама заједно споштарином или достављањему кућу. За предбројнике у Србији стане лист овај дукат цесарски с поштарином. Број 49. За Босну, Херцеговину и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске поштарине, коју предбројници сами имају плаћати.

Предплату на Земунски Гласник прима из Аустрије Сопронова печатња у Земуну, из Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валожићу Београду. Предбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије предброје се у плаћеним писмима код управе вилајетске печатље у Сарајеву. Без новаца никакве се не уважавају наручбине.

Иашс оспопнс ивколо.

(Свршетак.) Домаће се васпитање неда одвојити од школе. Једно без другога нема усиеха. Нека су учитељи ма како ваљани, ако дете нема домаћега васпитања, оно нема ни напредовања у школи, јер учитељ мора најпре и то дуго да такво дете одучава од рђавих навика и од свега што је без домаћег васпитаља зло чуло, видело па научило. Па и кад га одучи, оно је куд камо остало за дететом, које је у кући лепо васпитавано и док не пође у школу и кад је већ у школи, јер Плутарх каже да се васпитање почиње одмах рођењем. Овима је први васпитатељ природа, и то доказује истину плутархових речи. Ми видимо на детету одмах од рођења утпске природине, који су на пр. друкчији наЦрној Гори а друкчије у равној Бачкој, друкчијиу заптивеној вароши а друкчијиусеоцу. Ипосле признатаје истина, да све има своје време. Неће ваљада нико помислити, да о детету нема рачуна до његове седме годинз, кад га закон у школу позива. Треба детету од колевке здравље и душу неговаги, јер природна способност и душевни дар није баш тако неједнако подељен, као што се мисли. Ваља само да се образовањем и радом развије и сазре. Ликург је хтео показати моћ васпитања и узео је два штенета од једне кује. Једно је хранио месом, а другоме је пуштао зеца, да трчи за њим. И заиста, ирво је увек чекало готово мес?о, а друго је само тражило зечеве. Леп пример родитељима, који их лпкурговом озбиљношћу опомиње, да ваљаном негом чувају здравље и развијају телесну снагу своје деце и да их свагда само добру уче, како би уогда успевати у шкоди,

која ће их посде као изображене и корисне грађане држави иредати. Но да и неспомињем, по себи се разуме, да домаће васпитање зависи од тога, какви су родитељи. Па како ће васпитање деца изгледати од оних родитеља, који сами немају васпитања, који су сами пуни порока и неваљалих страсти? Шта ће наследити дете од оца, у коме је дух покварен, подал, не човечан, у коме се угасило и осећање за евој народ, за име и историју његову? Шта ће научити дете од матере, која се радије намешта, накити и нарумени иди набеди, која радије по комшидуку води иразне разговоре, него што би се прихватида васпитања свога детета? То се морамо запитати, јер морамо на жадост признати, да има и таквих родитеља. Ту ће деца примити еамо пороке њихове — научиће многе грехове пре него што и буду у етању грешити. Зато треба један пут прионути и душом и срцем око васпитања нодмдатка народног, па кад тај, али у истини васпитани подмдадак прими временом родитељеку дужиост на себе, заиста нам мора бити домаће васпитање светдије, а шкода народна напреднија, од чега једино зависи сјајнија будућност народа нашега. Ту потребу осетида је и наша општина земунска и устада је, да своју шкоду постави у онај подожај у којем ће моћи одговарати и цељи и потреби. Као највећу сметњу напредовању наших основних шкода сматрада је то, што није имада стручно изображене људе. С тога је оне отпустида, а узела шесторицу, који свршише нриправничку школу у Сомбору. Нзима је општина и пдату повисида. Испунила је дакде два усдова, од која напредовање пжоле зависи и о којима сам у овом чланку гово-

рио. Но те су промене у дичностима учитеља и у плати бивале и досада, и опет не беше напретка у школи. То је баш гдавно, нгго ме је и побудидо да ово напишем, јер не треба мислити, да је сада све учињено са оним двема променама. Треба узети ваљане учитеље, стручне и одушевљене за то прво и најважније звање народно. Треба такве учитеље и наградити поштено, према великом труду и важности, што је са учитељским чином скопчано. Јест, то треба и то је наша општина учинила, аки да својом школом користи себи и народу, треба да је подржи та еиергија и љубав према школи, иа да изврши и друге дужности, а пе да ствар остане на почетку, као што то обично бива. Без тога неће моћи учитељи усиевати поред најбоље воље стоје. Родитељи појединце треба дакде да се старају за шкоду тако исто, као и за своје дете. Сваки отац јако греши и слабо познаје своју грађанеку дужност, ако мисди, да је сво ј Д.У Г одужио шкоди тиме, птто је само као отац иосдао дете у шкоду у одређену годину. Он једужагг и домаћим васпитањем и старањем за општинску школу иотпомагати учитеља у најблагороднијем послу. Но има родитеља, као што сам напоменуо, који нерадо дају децу у тпколу. Ту вад.а општинека власт да изиђе и да сидом ираво свога натера родител>а, да шиље дете у .шкоду. То ее нееме заборавити и то ваља најтачније извршивати. У кратко, ошптипа мора све потребе шкоди подмирити и с непрекидном љубављу и старањем шкоду надгдедати, јер је она жида живота у теду народпом , и само у таквим окодпостими можемо се надати успеху од ове „реФорме." с. п.