Zemunski glasnik

412

вору о бршљану изразио тако, да се отуд очитује и његова намера за долазак Петра Карађорђевића. А та околност доказана довољно према другом одељку § 239. даје ближи осиов иодозрења против њега по примеру означеном у тачки 4 § 121 крив. судског поступка. 3., Околносг та, што је истрагом полицајске власти од 16. Јулија т. г. \'а 14.912. нађено у обиталишту Милановом више писама и телеграм осуђеног Павла Радовановића; међу којима једно писмо од 25. Фебруара 1865: године ове је садржнне: „Љубезни Милане." „Ја ти тешко вамерам, што ме досад о ребултату нашег договарања ниси известио. Састаја ли се са г. Јоцом? Говорили му што ? Шта ти је казао? Што ми досад ма што није писао?" „Ристо је добио једно писмо од Никодија. То му је писао Никодије у сљед писма Митиног." Јави ми, како му се допада тај предлог и може ли што од њега бити? Немој да будеш лењ. Повдрав П. Радовановић" и један телеграм од 11. Новембра 1867. год. ове садржине је: „Г. Милану Ракичићу Смедерево. Твога посла ради нуждно је још данас да пођеш за овамо. Павле Радовановић." Оба ова писмена по своима садржаима подозрива су, јер се ни у једној неговоре ствари отворено, нити опет Милан објасњава их постојано, те да би се могла одбити од њих та иодозривост већ напротив својим несталним објаснењем утврђује још већма хвихову подозривост; а у испиту Косте Антоновића изјаснили су и Коста и речени Павле, да је Павле још од 1864. год. стајао у преговору са Карађорђевићем за убиство кнеза Михаила и нреврат, и судски је већ доказато, да су њи двојица уговорили и одночели исто иредузеће још од прошлога лета. Подозривост истих пиеама потврђује се и сљедећим подозривим одношајима: а) што је Милан по сведочби заклетог сведока г. Николе Петровића артиљериског капетана у Смедереву говорио код овога баш у очи дана убиства, да ће г. Лазар Цукић пешачки капетан вратити се са одсуства, гди је тада био, пре рока у Смедерево због важног посла, а по убиству кнежеву г. Лазар се доиста тамо и вратио пре рока у брзо, и кад је тада овај сведок по речи Милановој уиитао г. Лазара

какав је имао то важан посао због кога се морао вратити пре рока, г. Лазар му казао, да у томе није имао никакав други важан носао но због случаја убиства кнежева, дошао је по налогу своји старији. (Наставиће се.) Неготинска нпсла. I. 6. Октобра. □ „Добро хвалити, зло кудити," то је моје начело , коме ћу веран остати и коме ћу увек служити. Многа питања, која спадају у обим ошитинскога живота у нас се пренебрегавају, или се постуиа с њима са свим маћијски, а опетстоје увек као дневна питања. Једно је од тих питања и ноћно осветлење у Неготини. Да не трошим много речи, проговори ћу коју о тој ствари , којој сам ово писмо наменуо, а начело моје нећу ни овде испуштати из вида. Пошао сам једно вече у проходњу. Веше облачно и јака иомрчина. Улице пусте и ништа не нарушаваше мртву тишину, а беше тек осам сахати. Баш је на кули осам избијало. Но пардон! Ако ће еахати на кули избијати, мора прво куле бити. А наша се варош не може ни с једним ни с другим иохвалити. Она лежи не престано у патријархалној мочвари и снива о прошлости. Меланхоличном околином постао сам сетан и тако замишљен ишао сам кратким сокаком. Но наједан пут застанем и ухватим се руком за чело. Баш не њежпим начином тргнем се из својих сањарија. Ударио сам главом о дирек, на коме Фењер стајаше. Прошао сам доста олако. Само сам модрицу однео. 0 проклети Фењере ! Колико ли ми сећање изазиваш; колико идеја пролетају разиграни мозак мој! Колико Фењера пролетају из пред мене! Па и твоја прође, не заборављени РошеФорте! О ти рошеФортов Фењере , кога те презреше и изгнаше из твога отачаетва и који мораде у ту1)ој земљи прибежишта тражити ти буди идол мој! Вбиља! наша варош има до својих 80 Фењера. За то се цостараше напш „варошки отци." Но они се само онда пале , кад се званично нареди какво осветлење. То је бесна, заједљива иронија, или прозаична збиља, да, Фењери стоје само за параду, или можда за то, да покажу, да се у цивилизованој вароши налазе. ћа што се плаћа дакле пореза, која је

намервена општинском трош'ку у којем је и осветлење? Или ваљда хоћемо, да тако накнадимо оних 80 дуката, што је на Фењере потрошено? Кад већ постоји тај смешан рбичај, да се варош не осветљава кад је месечина, кад месец ту слЧжбу отправља, а оно бар да ее учини изнимка од правила онда кад је мрак као тесто. Вога ми, то је дична економија, којом се не може наша варош поносити. Наши су грађани обично чаетољубиви. Зар ће овде бити равнодушни? Идемо ли у вече калдрмисаном чаршијом — јер је еамо она калдрмисана — то морамо добро пазити, да здрави и читави ирођемо. Особито би онима световао, који имају жуљеве да не иду оним сокаком, јер је ансолутно не могуће што видети, кад је помрчина, ако не мате Фењер у руци. Једини је путовођа удаљени Фењер, који је пред каквом каваном истурен, као светлац у каквој мочвари. Једном речју, кавански су Фењери све и сва, они замењују и варошко осветлење. Да, да, ми идемо напред са духом времена, па се и не обзиремо на љутске ситнице! Толико засада. А добије ли места ово писмо у вашем поштованом листу, ја ћу вам се и чешће јавити.

КОРЕОПОНДЕНЦИЈА.

. Срнској читаошши у €т. Бечеју, Молимо да нам јавите ва бројеве, који вам Фале. Наша експедиција тврди, да ваш лист уредно одправља. Г. Ј. Ст. В. В -СКОМ у В. Примили смо писмо ваше. Опростите, што се с њиме не можемо користити, при свем том, што племенито осећање , којим дише, дубоко увазкавамо. Немезис је кривце снашла, који су толику несрећу народу српском нанели, а до јуриста је, оценити да ли су сви једнаку судбииу заслужили. Божаствена наука Христова учи љубав и милосрђе прама сужњима, а узвИшене идеје нашег времена изискују иоштовање љутског достојанства у човеку, ма он био вин или не вин. Верујемо, да ја. вас не мило дирнуло , чувши за разлику у поступку између ово- и оностранских окривљепика и то поглакнто с тога, што држите да је у дужности сваком Србину, код туђинаца симпатије за свој род сејати, а такзи гласови могу лепу ту мисију -опггећавати. Ма политичари мислили како му драго о историјском задатку ове младе државе, али то стоји, да за цивилизацијом тежећа Србија свима је сиашатична , као пгго сви у културном контрасту са Турском право на њезину величнну налазе. У правосуђу се та тежња највећма обелодани , где вечита начела иравде и правичносги треба да владају, које никад диктати осветс заменути не могу. У том виду вал»а Србину туђинцима слику о стању свога народа да износи, и поњатно нам је, што га болни осећаји обузимају кад опажа, да гласови из домовИне ту слику иотамњују. Дозволите нам још и ову иримедбу. Иресголне вароши средсреде су најважнијих савремеких појава, не само у обзиру на државу, него и у друштвеном и културном животу. Ту се концентрује све, што човечији дух, љутска дела телност важнога ствара. Ту прибирати и саопштити оно, што би за наш свет од корисги и интереса било, судимо, даје заслужан посао.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.