Zemunski glasnik

Суђење 10. Септембрх Ђак Кипијан као сведок покаже: да је девојка Емеловна звала његову КЈвариду, да иде на поље да види како туку дете. Судијл. Кажите оно што сте видили, а не оно што сте чули од других. Капијани. На вику Емеловне ја сам изишао у авлију и пођем путем који води у башту. Тамо видим Шпринга, његову жену, ћер и деч,ка. Шпринг је држаО дечка за руку. Рече ми (Шпринг) да га је тукао, ома није задовољан, хоће да зове полицију па да га још и аиси. Ја му речем да ћемо се зато после разговарати, и одведем га. Уши у дечка беху црвене, имао је и масници на врату. Тужио ми се како га је Шпринг тукао. Ткачев. Јесте ли на прагу куће. видили управит. Ивана и Јелисавету? Капијан. Ја их ниеам видео. Али сам се с Иваном разговарао, и он ми је казивао да онда није био у кући и по томе да није ништа ни видео. Судија призове дечка, пита га колико му је година, где су му родитељи, и чиме се бави? Добивши на та питања одговор, судија каже дечку да прича како је то било. Дечко (од 13 година) причао је овако: Излазећи из бапие ја сам брзо затворио врата иза којих је стајала ћер г. Шпринга, коју ја нисам видио. ОтвараЈући врата Ја сам јој случајно уштинуо руку, на што је ночела да плаче и отрча да се жали. Ја сам и даље трчао по авлији, и мислио сам опет да уђем у башту, ал ме у авлији срете г. Шпринг ухвати ме за врат и запииа. „И1та си ти радио Ја му кажем да ниеа*м ништа радио, а он ми онда рече да сам његовој ћерци уштинуо и окрнавио руку. У то дође г. Кип. и одведе ме. Судија. Дакле тукао вас је господин Шпринг. Дечко. Јест. Иеколико пута ударио ме овде (показује где га ударио.) Судија. Је ли вас болело? Дечко. Није, није баш много. Ткачев. А је ли вас вукао за уши? Дечко. Јест и за уши ме вукао. Ткачев. Јесте ли дотле били познати с ћерком г. Шпринга? Јесте ли се и пре свађали? Дечко. Иигда се нисам свађао. Нисам био ни познат. Само тако ми се деца играшамо заједно. Судија позове спедока управитеља Андрију Константина. И Кон-

стантин покаже да .е видио како је Шпринг уватио дете једном руком за руку а другом за вратник. Овај сведок и то каже како је видио да га је Шпринг и за уши вукао. Шпринг је овога сведока шиљао да доведе жандара, и кад га је овај довео у башти већ није било никога. Ткачев. Јесте ли видили на прагу ходника управ. Ивана и дадаљу Јалисавету? Андрија. Ја их нисам видио. Емеловна за тим показа, како је видила, да је Шпринг ово дете тукао гурајући га напред. Она рече да више ништа није видила нити даље што зна. Судија окрене се Шпрингу. Овај тврђаше своје прво казивање говорећи, да он није дете тукао, већ га само за јаку ватао. Судија. На њему је била кошула? Шпринг. Да, била је. Ткачев. А што сте га ватали за јаку од кошуље. Шприн. Зато што није хтео да иде. С.удија. Куда? Шпринг. у башту. Ткачев. Зашто ? Шпринг. Зато што ми је ћер уштинуо и окрвавио. Ткачев. На он је није видио, она је стајала иза врата. Шприн. Како иза врата? Та она је била на средини. Ткачев. Како то на средини врата? Шприиг. На то је било у 11 сахата ире нодне . . . Дакле могао је да види. Ткачев. Ама кроз врата не може се видити ни у сред дана. (У публици уздржани смеј.) Судија (окрепувши се Ткачеву). И тако у чему ви кривити г. Шпринга? Ткачев. Кривим га што је увредио Андрију и тукао га, а овај није дао никаква повода томе. Судија то запише и да Ткачеву да потпише. Иосле нредлаже странама да се помире — ама бадава! Затим суди.а објављује решење судско које овако гласи: „Пошто сам св ) дело довољно расмотрио, имајући у виду све околности , то налазим, да у дечку од 13 године не може бити развијен појам части, а кад је тако, онда не може бити ни суђења за увреду части , и по томе ова је одлука донешена: да се колачарски мајстор Василије Шпринг тужен за увреду нанешену малом Андрији ослободи од суђења. Публика се разиђе чудећи се. На ходнику чују се гласови: ,.Е гм кад

је то тако онда значи да можемо свако дете по ћеч>у истући, јер ево гди но закону у њему није развијен појам части. С друге опет стране чује се: „Не суди се тако? . . ." У новима једним што донеше ову судску белешку има један чланак посвећен баш овој одлуци судекој. У томе чланку између осталога стоји и ово: Г. судија оставио је на страну поступак г. Шпринга, и нашао је да „како у дечку од 13 година још није развијен појам о части , то не можени бити суђењезањегову част." Ми, вели се даље у том чланку, не ћемо да говоримо, да је ту била реч о боју, сљедователно о такој увреди, коју осећа сваки ко осећа бол; но ми би сами желили знати у каквом је нраственом кодексу или педагогијским књигама г. судија иоцрпео то паметно убеђење: да дечко од 13 година не може имати нојам о части, да тако исто и велика деца (људи) немају појма о својој дужности. Но ни Једно ни друго не може бити опште правило. 1Ми се усуђујемо уверити судију, да педагогија баш на то иде, да још у школској скамији развије у деци чувство части и правде, јер људи у којима то чувство у детињству развијено није — постају после хр1>ави чланови друштва немајући ни нојма о својим дужностима. На сваки начин при таким случајима суди,а се може уздржатл од сваких недах огијских нравила. Јавно суђење, то је једно од најглавнијих срестава за васпитање, — оно развија у маси чувство правде. У судници беше и неколико дечака који дођоше да чују, како се друштвепа власт попаша при увреди нанешеној њиховом другу. И какав је уиечатак на њима био, кад судија рече: дауњихпије развијен нојам части? Како ли је било увређеноме? И не ће ли он себе држати за створење без икаквих ирава, и кога сваки по свом ћејфу може тући где га стигне? . ." Најзад кад судија даје нраво да се бије онај у коме ниЈв развијен иојам части, то га нитамо: каким се знацима карактерише, те да се означи ко има части а ко не? Да ли треба зато имати: чин, друштвени положај или само узраст и ако узраст то какав? као и определити време кад треба да нрестане у човеку страх од батина. — ја.

Издаје и уређује: II. К. Сопрон

Сопронова печатња у Земуну.