Zemunski glasnik

У Земтву, 23. марта 1869.

ГЈ1АСНИК

Зелунски Гласник излази Недељом у јутру. Цена му је годишља 5 форинти у банкнотама заједно споштарином или достављаљем у кућу. За Предбројнике у Србијн стане лист овај дукат цес-арски с поштарином. 8а Босну, Херцеговину и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске поштарине, коју предбројници сами имају плаћати.

Предплату на Земунски Гласник прима из Аустрије Сопронова печатња у Земуну, из Београда и унутрашље Србије г. Велпмир Вадожићу БеоБрој 21. граду. Предбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије предбројв се у плаћеним писмима код управе вилајетске печатње у Сарајеву. Без новаца никакве се не ув ажа в ај у н аручб ине.

)

Бњнжарска радња у СрГшји. Садашњи је српски министар просвете за опо кратко време од како постаде министром, више важних установа, којима се иостизава и унапређује иросвета народна, завео. Он је у том погледу за неколико месеци више урадио по његови предходници за толико година. Недељне ппсале, учитељски зборови , препарандија, преустројење учевног друштва, све су то дела, која показују да г. Матић узвишено своје звање свесно отправља. Та и за оне многе читаонице, што се у унутарњости земље заведоше имамо захвалити старању садашњег министра просвете. Књижарска радња у Србији т. ј. како да се та радња устроји, предмет је , који је такође на дневном реду. И то питање беше покренуто мипистарском ииицијативом. Госпо • дин министар поверио је ту ствар једној комисији, па је и преси преиоручио да и ова иредмет тај у претрес узме, како би се могао свестрано осветлити. Стога ћемо и ми коју о томе прозборити, јер мисиимо да смо по нашем положају позвани на то а и компетентни смо усљед многогодишњег искуства нашег у књижарској радњи. На овој страни као и у свима европским државама књижарска радн»а законом је уређена. Вакон о штампи прописује од честа дужности и права књижара, од чести се пак дотични прописи налазе у другим земал.еким законима. У Србији не поетоји још закон о штамни; ту још цензура врши често немилице црни евој посао а цензорово око ие пропушта, што би могло „тровати ум и срца грађана," те није влади толико ни од потребе на то да пази, ко тргује и како се тргује са књигама. ;Зато се и занимају непозвани са књижарском радњохм; зато се ова

налази у рукама онаквих људи, којима је књига оно исто што ииљарима крушке, лубенице и т. д. Држава'до душе мора да има гарантије у погледу на ту радњу, али та гарантија не састоји се у цензури или у другим полицајским мерама, него у земаљском закону. А такав је закон, закон о штампи, који прописује: ирво, да само концесиониране књижаре постоје, друго, концесије се такве не дају људима, који немају моралне (а ако се хоће и материјалне) гарантије. Прва тачка задатак је закоподавства, друга лежи пак у дужноети владиној, јер ова треба на то да пази , коме ће издати концесију на књижарску радњу а коме не. У неким државама постоје проииси, по којима само концесионираним је књижарима дозвољено, издавати књиге продаје ради. Ако пак писац сам о свом трошку изда своје дело , то он исто може да продаје само у своме стану, а комисионалну продају свога дела може само да иовери концесионираним књижарима, а -не као што се са српским књигама ради , ма коме трговчићу г , учитељу или попу. Отуда и долази, то што код нас често најгоре књиге најбоље пролазе, а најбољим писцима леже њихова дела непродата, ако немају многих нријатеља, који 1С .у у непрестаном додиру с народом. Слепац Јеремија више нрода својих песама но што се продаду песме врсног песника нашег Јована Јовановића. Рекли смо, да се концееије на кн>ижарску радњу издају особама, које имају моралне и материјалне гарантије. У моралну гарантију не снадају у овом случају само оне врлине карактера, које треба да има сваки ноштен грађанин, већ у то спада и она образованост и знање, што изискује радња са умотворинама. Из тога следује, да књижар треба да

је изооражен човек и који уз то ваља. још да има стручнога знања а и довол>на материјална средства. Али не само књижарска радња требада је скопчана са концесијом, такову треба да имају и сами колнортери књига, и то из истог узрока из кога се она издаје књижарима. Колпортирање држимо за најбоље сретство, с којим се молге, особито у нас , издашњу продају кгвига иостићи, много већу , него сретством књижарских Филијала по унутрашњости Србији, и ако допустимо, да и ове ваља завести већ због продаје школских књига. Дозволу на колпортирање са књигама и$даје полицајна власт на препоруку једног концесијонованог књижара. Ми не говоримо у г хатер монополу, што препоручујемо, да је књижарска радња одвисна од концееије која се може и више њима поделити, ако то влада налази да је од потребе. Она не треба да изкључује конкуренцију, коју желимо иридржати и на том пољу. Ми то чинимо с тога, што мислимо, да ће трговина с кљигама ојачати, кад је Концентрована, и да ностане посебна стручна радња, коју ће радити способни људи, који су се истој са свим посветили. Законом заштићена и ојачана књижарска радњане само што је распространитељка књижевности, него ће и будити вољу на живљи књижевни рад. Одмањеје важности питање, коме и под којим условима или ироцентом да се повери иродавање школских књига. Разуме се, даонда, кад буде књижарска радња за^опом о штампи уређена, сваки концееијоновани кн.ижар може да пабави те књиге из нрвог извора па да их продаје по означеној цени. Леби дакле упутпо било кад би се то само једноме поверило. Та ваљда ће скоро и самавлада напустити тај свој мононол, који је доста налик п.а цензуру!