Zemunski glasnik

У Земуиу, 20. апрпЈа 1809.

бемунски Гласник излази Недељом у јутру. Цена му је годишњаб фо - Предплату на Земунски Гласник прима изАустрије Соироновапечатња ринти у банкнотама заједно споштарином или достављањему кућу. За у Земуну, из Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валожић у Бео

предбројнике у Србији стане лист овај дукат цесарски с поштарином. Број 25. граду. Предбројници из Бооне, Херцеговине и Старе Србије предброје За Боену, Херцеготшну и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске се у плаћеним писмима код управе видајетеке печатње у Сарајеву. Без поштарине, коју предбројници сами имају плаћати. новаца никакве се не уважавају наручбине.

О нројектима за унапређење школа у војинчкој граишди. Напнсао Г.. .. р.

„ Т ј'о М с'ев1; И101!рече горди краљ француеки Лудвик XIV. Тај би се изрек могао преиначити па да буде ,,1'есо1е с'ев! 11101"' (школа, то сам ја) кад се хоће да се изрази значај учитеља. Јер ио себи школа би била мртва ствар, кад јој пеби учитељ својим радом живот и дух улевао. У учитељском раду концентрисана је сва она сила, којом се постизавају школски резултати. Морали би смо големе чланке наиисати, што би излишно било, кад би смо хтели горњи изрек опширно доказивати. Довољноје, ако споменемо велику ревност и бригу, коју ноказују народи и владе свију земаља при подизаљу поуке школске. И ратно министарство у Бечу нашло се побуђено, да се реорганизација школа у војничкој граници својски предузме. Оно је израдило у том погледу нацрте, које је раснослало подручним властима на претрес. Овај наш завичај није још заступљен ни на ком сабору, те се законски предлози само натај начин у већим круговима иретресати могу, што нам је дало повода, да и ми коју прозборимо о тим школским пројектима ратног министарства.

Да учитељи имају највећи утицај на то да школе наиредују, давно је прииознато; као што се зна, да само учитељ од знаља може ваљане држављане васпитати. За то је влада најпре имала на уму, да се заводи установљавају, у којима ће се такови учитељи изобразити. Она је решила, да се заведу две педагогије у војничкој граници, које ће бити раздељене на четири разреда. Ово је лен знак нанредњачке тежље.

Који познаје оскудицу , с којом имају у опште ђаци да се боре ; који зна како ова непрестана борба за наеушни хлеб смета љиховом развијћу, како им одузима потребно расположеље и бистрину; који уз то узима у обзир, како све то код ђака, који се спремају за учитеље у већем степену бива: тај ће признати да је конвикт доиста корисно заведеље , где ће се ђаци не само научно изобразити, него ће имати, и храну и стан, те неће их морити "брига за своје обдржање док се школују. Ђаци ће се моћи само својој задаћи посветити и кад је организацији тих педагогија иоле добра, то могу се отуда најлепши плодови очекивати. Похвално је у том пројекту и то, што је течај препарандије на четири године подељен. По пеДагошком основу, да је оно што је најбоље, за децу тек добро , то је ма како стручно изображени учитељ тек добар за своје звање. Али за учитеље у наше доба па и за будуће , није само довољно , да су они стручно научени; њима је од потребе, да еу мање-више веигги у свима научним дисциплинама, а особито у онима, које се односе на практички живот држављана. Будућим учитељима предстоји и друго важно и поштовања вредно вршеље дужности. Њихово је будуће опредељење , не само, да нејаку децу васпитавају за ваљане држав.ване , већ да буду и одраслима у сеоским огпптинама учитељи и саветници. А да би они то могли вршити , то им је од потребе биетар поглед у свима околностима људским. IIз тога следује , да је учитељу потребно што више општега знања, и зато нам се чини да течај од четири године није сувишаи, као што нам се и види да је избор поучних нредметл у министарском пројекту добар; јер на таквом основу моћи-

ће се будући учитељ потпуно изобразити, да може после да врши лепу своју задаћу. Само једна дисциплипа, а то бага најважнија, чини нам се да у том пројекту, ако и ие са свим занемарена, то ипак није поднуно уважена, јер по нашем мнењу није јој толико часова дато, колико би требало за практично преуготовљење препаранда за будуће своје звање. У том погледу није доста учиљено , ако се само основ даје практичном поучавању , него ту треба што конкретно, савршено учити. У свима педагогијама учило се и учи се мање више све оно теоретично , што је иотребно учитељима да знаду и чиме ће се они користити; али практичко веџбање у поучавању досад је изостало и најбољи препаранд, кад је звање своје практички 'отпочео, тумарао је ио мраку , незнајући како ће да врши своју службу. Тек после више годишњег експериментирања стекао је тако звану ,.методу." Али га је то еке.нериментирање стало доста времена, најлепше године живота мораоје пропуетити док се у начину нредавања уеавршио. Колико ненакнадиог времена губише тиме и учитељи и ђаци. Педагошки заводи нашега времена треба да се од пређашних у томе одликују , што у њима- образовани учитељи ваља не само да имају више знања , већ да су и практичнији и самосвестији у вршењу своје дужности. Но то ће се постићи еамо тада, кад буду још и педагогији имали прилику, да се практички веџбају. У реченом пројекту одређеио је педељно само 10 часова за такво ирактичко веџбање, и то само V тјх ћс м и четвртом разреду, док ее у првом и другом само теорстички поучавају. То је мало за постижсље горе изложене цели. (Наставиће се.)