Zemunski glasnik

242

па сам се тешкао, како би требало да нађем сликара. ,,Па како те даље што не сврби, рече ми добра душа та, том ћемо дако иомоћи, јер моја другарица, капиџијница у Сен-Гермен де преској улици број 75. има пеког кирајџију, за ког ка;ку да не слика хрђаво."" Па по том санету отишао самтамо, ал' морам иризнати, да ми је стан госиодара РигоДа сувише отмен изгледао за једног сликара, што собе ваја. — Како било, да било, рече Амалија, не да се више опозвати; замолите дакле господина Ригода да изволе ући. Послужитељ се уклони, а одмах за тим уђе Риго; застаде као окамењен, кад угледа госнојицу де Лавињску. Тргне се брзо, па поклонив се нехотице ухвати је за лепу ручицу па притиште ватрен пол.уб на њу. — Милостива су поручили да дођем. поче Риго, а ја не хгедох часа почасити, а да заповести вашој не следим. — Приметићете да сам у забуни с неспретности неслужител.еве, који место да ми је доиео обичног сликара, што собе ваја, нађе вас господина Ригода, чувеног и славног вештака. — Како, милостива ме дакле познају? - запита не мало зачуђен Риго. — Ја баш да не познајем славног вештака: кога је име познато на далеко изван граница Француских ; који је овековечио вештином својом краљеве и кнежевиће ? Не говорим све ово за то, да вам ласкам, знам и то врло добро, да је доста славпо име ваше, те да може бити и без овог сујетног шерета; намерна сам само да се оправдам пред вама да не би можда посумњали, да вас мојом кривицом понижавају, сравњивајућ вас с простим којим мазалом. — То сам дакле мислио милостива. па сад кад ме застидесте зар несам но заслузи томе сам крив? што сам тако малодушан био, те несам разјаснио забуну у вашег послужите.Ба ? наравно да ми тада не би у део пала срећа, да угдедам узвишено лице ваше, милостива гоеиојице. Ни најмање се дакле не кајем, што сам тако лакоуман био, те сам нагону свом следовао; шта више благосил.ам онај час, кад ме сасвим просго неспроразумљење амо доведе, да угледам вас, — алем париски. — Сликар сте господиие зато, и умете да ласкате. — Изузи.чам се у овом случају, што кажем. истина је права. — Да се увериге цењени господине, да сам и ја иријате.т.ица вештине, гарчвио у врио малој мери, јер ми средства оскудевају , измолићу си радосг, да вас одведем у мо.ју малу галерију. Амалија проведе нашег вештака кроз многе одаје, док на послетку не уђоше у једну дугачку дворану, која јасно осветљена беше а о зидовима могао си видети вештачке рукотворине Тицијанове, Рембраптове, Ман-Дикове, Тењерове и других вештака. — Томе се несам надао, рече Риго а више сам се још изненадио тим, што ме доброте ваше удостојисте. ГГре но што се опростим, допусти ће ми милостива, да вам се још једаред поклоним и још нешто замолим: да ми не закрате милостива срећу, да вас смем и опет угледати. — Свагда ћете ми мио гост бити. Риго ухвати руку Амалијну, пол>уби је, и удали се дубоко ганут лепотом и духом госпојице де Лавињске. У непрестаним мислима на Амалију оде у крал.евски двор, где свога пријатеља Мерсјера нађе, а овај н.ему на суерет иолети. — Шта је с тобом Хијасинте, рече лакрдиописац. Сасвим си ми нешто — ко да ти несу све козе на броју. Па ако ти је зло, да отрчим једанчас по кола. — Та окани се тога, вако добро не беше ми баш никада, као што ми је сада, нешто ми се десило данас, што би ти умео врло дуго да приповедаш, а што ја све до сада не знадох. — Да неси можда којој лепој госпи хал.ипу одадерао ? — Ето ти на. — Боже сачувај! — А да неси какву матору госпојицу очепио? — Баш од свега ништа. -■ Зал.убио сам ти се! помисли само мој АнаТоле. — Та не може бити. Риго брате па у коју то ако смем питати? — У госпојицу Амалију де Лавињску. — Тако. Иде момак да ваја собе, па ти се зал.уби у домаћицу од гостиопице, — У осталом мнамо се! Па дед' преповедај ми, како је то било! — Сасвим просто. Кад уђох у дворану, спазим госпојицу де Лавињску, застапем као громом иора-

жен. јер тако савршену лепоту не видоше очи моје до данас. — Дакле драги мој, увиђаш ли сада да неје нужно по године, пего често и један само тренут, па да се човек у коју заљуби, те се тако нећеш више ии чудити, одкуд то да сам сеја јуче тако брзо зал.убио у моју лепу. што је нестала. Ох, да ми је да угледам још једаред тог анђеЛа. па да с места мирно у.мрем! — Тад би тек желео да живиш. Међу тим теши се, та ти се надаш да ћеш је још једаред видети. — То је јединами још утеха! Но надам се, да ћеш ме претставити твојој љубазници, јер не треба бар мене ради да си љубоморан. — Е гле ти то њега, та ти велмш, да је госиојица Амалија већ моја љубазница, тако Далеко још не смо брајане, пгга више ја држим да ће ме пре пазити као пријатеља, а не као љуба.-шика. — Међер ја видим мој, Хијасинте, да ти још не иознајеш женскиње. Госпа, која је тако млада, ко што је Амалија не познаје осећаје пријатељске, она уме само л.убити, па зато се смејем сваком у очи, који ми каже, да има пријатељицу од 22 годипе; тек кад прођу критичке гоДине, онда се налази у речницима госнођа реч пријатељство. Да брат „Ригоде" госпојицаде Лавињска лепо се заљубила у тебе, па сад ћуткац. — Судиш све по себи, ал могао би се у том љуто преварити. — Је с' чуо ил' оћеш баш за луду да ме држиш, ил мислиш баш озбиљски, да се не може ни једна госиа у тебе заљубити! зар песи одрастао, као сушти адонис, на онда твоја лепа црна коса, па твоја прекрасна брада. — 0, знам ти ја, шта бегенишу госпе. — Е ништа видећемо, како ће се лист обрнути, а ја нећу труда ножалити, да те о свему известим. — До виђења Хијасинте! Риго се упути своме стану, да продужи започете своје послове, и !' Мерсјер се лонгаше ио улицама у 1 лепој нади, да ће опет видети своју лепу тицу, што се изгубила. (Сврнгаће се.)

Издаје и уређује: И. Р\. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну-