Zemunski glasnik

297

развитком постаје; ггак ке се још боље развити док школе на млађи нараштај дествовати иочму, док преноне устава одкдонимо. Ажилитет и в |)залатет духа у згодно време ми кемо ноказати, и Панчевцима дадосмо више већ једну нридику да нашем иримеру следују, дочим доеада тај случај се још догодио није, да смо се ми за њима новели. Али наша жел»а и јесте, да будемо крајишким варошима иример у наиретку, јер мислимо да је свеопштн нци|)едак народу од хасне, а не напредак само једне вароши. — Тврдог сам увереља, да ако Земунци сложно око унапређења евоје вароши радили буду , да ће у нркос смртне пресуде „Панчевца" Земун оживети и свој К])ијини иредњачити. Уз то ће себи наша варош онакву околину да створи, која ће узајмно наше благостање нроизвести. Да Крајина онаква сретства употребиги мора, којима су Д })уги народи своје благостање унапредили, то је истина, коју и „Панчевац" иризнаје. Но сада пигање настаје, имамо ли ми већ таквих срестава, и ако их немамо, јесмо ли у стању е нашом сиагом таква сретства себи створити , и на који начин? Тих срестава ми немамо, јер политичке установе наше су врло нрнрвољне и спречавају нам свако кретање. Школе такође не одговарају нашим потребама, јер су у таквом стању, да нашем изображељу ништа недоприносе. Једпо и друго, нолитичке уетанове и мањкаве школе, узрок су да морално и материјално пропадамо и да је крајња нужда, да против тога лека тражимо. И „Панчевац 1 ' тог је мњења, као што из наведеног чланка видимо, али он налази лек у — граничарском сабору, без тога пак он се у никакву трансакцију неунушта. Ја сам о том сабору на другом месту већ неколико речи проговорио и изјавио да се под садашљим околиоетима таквог еабора више бојим већ ватре. Тог сам уверења, да ако би и било могуће сабор такав саставити, коме би могли већ сада без нрелазног стања новерити будућноет нашег народа, то је ииак као нгго сам укратко назначио. сабор граничарски немогућа ствар и еамо војно министарство одвећ мало енаге нма, да га и с најбољом вол>о.м у ијииот увести може. Али доета о том предмету. Само хоћу јо|Ј1 да питам „Панчевца," кад цећ оабора немамо, можемо ли још С прекрштеним рукама чекати и гледати, како други напред иду, а ми дазад? Није ли наша дужност, бар

оно мало силе, што имамо, на то дг употребимо, да се од пропасти сачувамо? Зашто војено министа| отво нашом вотом да не веж< мл, да оно само нами сретства нанретка уделотвори, да нам школе добро уређене ностави. наше онштине самосталнима мачини, уплив конгреса на народне школе осигура? Нанослетку зашто ми војено министарство у његовој намери, да се кроз границу жел,езница провуче, да неподиомогнемо ? Н1то се школа тиче, министарство је издало предлог закона, како да се у будуће школе уреде. Кад нас оно пита, треба да му одговоримо, јер одговори ли оно нашим зактевањима, онда смо и без сабора неко добро постигли, и 31 образовање народа пут нрокрчили. Ако гак наш >ј жељи неодговара, онда је показало, да нас само заварати жели и ми смо оправдани, ако том млпистарству неиове})ење покажемо, и иротив њега сна еретства уиотребимо, која нам мењајуће околности у руке даду. Ови назори су и мепе повели, да сам нри дебатама о уређсњу школа учествовао, пак сам код те пр.илике за народни карактер свих школа и за самосталност општина у том обзиру говорио и предложио, који да се иредлог усвоји. Кад ми није могуће, ове назоре на сабору браниги а ја сам их онде застуно, где ми се је прилика пружила. Је сам ли криво радио , то оставл»ам непристраној нублици на расуђење. само примећавам , да кроз то нисам се мог права одрекао, да код згодне ирилика и оно зактевам, што се сада постићи не може. Дал»е је министарство неке предлоге законске издало, међу којима се и закон о уређењу онштина налази. И ту сам суделовао из узрока, које сам већ разложио другом ириликом. С тога и нећу овде тај нредмет даље да спомињем, већ прелазим на иитање о жељезници, које је бар сад са продајом шума уско скопчано. „Панчевац" тај предмет одбацује с дневног реда и то нрво с тога, што у влади поверења нема, друго што би дужност целокупне државе била, да нам жељезницу сагради. Ово је у наведеном меморандуму онширно разложено, још нре , него што је „Панчевац" ово своје мњење развио . . . Транслајтанија неће гарантовати, је}) нас, и то пуиим правом, сматра на држављане, који круни св. Стевана припасти морамо. Оно не пита зашто и колико смо ми крви пролили у корист Аустрије. Дуализам је она вода, која је код транс-

лајтанаца све Паше заслуге избрисала, ако су игда ту проЛивену крв Као неку њима учињену услугу сматрали , што је врло неверојатно; јер још никако другче, већ с прези})ањем чуо сам код њих о нашим војницима говорити. Зашто Цислајтанија за граничарску жел.езницу неће гараптовати, о томе не можемо опширно говорити, доста ако напоменемо речи, од Мађара препознатог економног политичара Тресора, који јавно изрече, да Мађарска треба да води пре рат, већ допустити, да се Земун и јадранско море правом пругом скоича. Ове речи назначују јасно гледиште Мађара у том питању. Ако је „Панчевац" све оно читао што се је у нештанском сабору о славонској жел»езници радило и говорило, то ће и сам нризнати, да је Тресор мисли и вољу Мађара на видик изнео. А пгга следује из тога? Ништа друго , већ да се ми у тој ствари од Мађара помоћи немамо надати , да дакле сами морамо потребите жртве иринети , како би жељезницу нашој потреби одговарајућу ностигли, и то нре него што будемо о нашима потребама на пештанском сабору расправљали. Војном министарству то све добро је познато, па каже, да нашој потреби задовољити жели, но није нашло за потребно , да наше саизвољење за своје предузеће потражи, у.след чега цео нлан у бирократичкој тајности оста. Признајем, да би боље било, кад би већ из ночетка тај илан проглашен био, али морам доиустити, да при постојећим околностима и како је план тек у породу био, лако би се могло оеујетити , на чему се и сада још ради. Јер напомињемо „Панчевцу", да се ту ради о подузећу, које је многима неповољно, а ти су доста силни и за онај час бар беху у стању, том иодузећу на пут стати. Ствар је врло деликатна, већ да ју овде оиширно, бар за сад , обелоданим. Да су план осујетили, би ли ми из тог хасне какве имали? Мислим да је лако на то одговор дати: ми жељезнице не би имали, а шуме би за опо време епасли , кад би ее преко њих на иештанеком сабору са 360 иротив 50 гласова решити имало. Ако „Пшчевац" ово иеверује, то нек се сети онога. што се је догодило , кад је продаја шума ирви пут на јавност изишла. Дуго времена о том на хрватском сабору говора није било. Зашто? Јер из Пеште налог не дође да се тај предмет у претрес узме. А зашто не дође налог? Јер некоја господа још су у