Zemunski glasnik

346

љубичаст. Егоровна се успења на могилу ослањајуки се на своју палицу и стаде код црног камена. На камену који беше иосут шареним цвећем, лежала је Олесја. Тихи поветарац лелујаше њену танахну белу одорицу што беше опасана свиленим пасом — е би рекао да девојче спава. И она је заиста спавала, спавала је оним тврдим санком, којега више нинтта неможе да узнемири. На оном бледом укоченом лицу дрхташе злађани сјај вечерњег руменила и лепа глава покојнице изгледаше оним тихим светитељским блеском. Егоревна је ћутала гледајући мртву љубимицу своју. Њене бледе усне нешто шапутаху.; увојци седе њене косе растурене од брзох хода извијаху се испод мараме и даваху лицу старичином страшан израз. Сасвим је би.ш тамно; на небу затренеташе оне мале бледе звезде; са реке духпу некајака хладовина; а старица још је непрестано стојала на врх могиле. У зору другог дана тражили су че.вад Егоровну а Олесју по двору. Неколико момака отрчаше у градину, и на обалу реке. Један отрча На могилу и са ужасом дотрча вичући ,да на нроклетој могили леже два мртваца. На његову вику потеК} г сви из дв >ра брачној могили. И заиста тамо видоше два тела. Девојче као да спаваше на оном ша,реном цвећу и сам.о десна рука којом беше притиснула беле груди ноказиваше неприродност тог санка. Отарица је нице лежала. Олесију сахранише у могили. Ови су држали да је Олесја праведна душа и мпидијаху е ће посветити слмо место у ирокле1'ој могили ону дивну, лепу душу. Оедмог дана- пакон смрти Олесијне, селаци су били зачуђени једним чудним појавом ; тек што је зашло сунце, а на поврпшну могиле где су девојку сахранили , слети велика сјајна звезда, која ее вину преко неба и расу се у милиуне се светлећивих варница. И дуго је се врх могилин блистао бледо-руменим сјајем. Од те ноћи сељаци су тврдо били убђеени да је то душа Олесина иала с' неба и да ће Лутати над могиломгдеје сахрањено тело њено. IX, Било је јесењско јутро. У двору Свистуна Бублинског сви су још спавали, само стари Прокопенко оседлаваше коња и одјезди у степу. Дуго је јездио козак пут запада. Покашто је заустављао коњица, о-

пазно огледао околину и опет даље јездио. Ну најеДанпут устави коњица и подиже се на узенђије. Чак на крај степе са високе неке могиле узви се дим и из њега синуше неколико варница запаљене сламе. Добро је разумео стари козак тај знак, но он није хитао да се врати дома. Не прође ни по сахата а иза Могиле гди је дат знак искрсну неКи црн облак, који Се брзо узвијаше салашу атамановом, и наскоро могла се је угледати чета коњаника за којом су полако ишли пешаци У тај час сину и сунце и Прокопенко познаде пољаке. Стари Козак ободе коња и касом одјури у двор. У час у двору беху сви на ногама. Козаци заседну у бусију и Прокопенко заповедаше им шта да раде. Мост је подигнут. У ров су набацане железне џиде са врхом горе; Жене и старци стајаху већ код реке, где су неколико чунова стајали да их ако буде требало претуре на другу обалу. Док су се на степи пали знаци, дотле су пољаци дошли већ до двора. Прокопенко је стајао код моста и изгледаше као да на неког чека. Када се коњица приближи двору на један пушкомет, неколико коњаника у трку долетеше до моста. Дошав до рова коњаници застадоше и један се окрете Прокопенку. — Молим вас панове, рече Прокопенко задржавајући пољака. молим вас ноћите у степи јер нема господара код куће, чекајте га док се не врати. (Свршићв се.)

До Шапца. I. „Хајде са мном до Шапца," рече ми пре неки дан један мој пријатељ, који је многе земље и мора прошао и коме је као и мени самом свако путовање мило. Не прође ни два дана, а већ се налажасмо на пароброду „МаксимилИјану" идући у Шабац, а то беше ономад у среду. Јутро беше лепо а и пријатног друштва имадосмо, што је један од првих услова, кад се хоће да путује пријатно. И на путу као и у другим ириликама женскиње су онај елеменат, који даје друштвеном животу особиту дражест и самим њиховим ирисуством. И на нашем путу беше тај елеменат заступљен. Осим двеју отмених београдских дама беше ту и супруг од њих једне

двеју , познати српски државник г. X., који је са својом Фамилијом такође у Шабац носете ради нутовао. То исто чињаше познати књижевниК наш сомборски парох П. Но и оетали су сталежи у нашем друштву били заступљени и само да споменем још једног сапутника , који је један од првих београдских матадора у трговини. Сава се не одликује својим романтичким обалама, она кривудајући кваси и с десна и с лева равницу и ако се ио где-где српски брежуљци чак и до њене обале иружају. Но ипак тај пут није без интереса за човека, који хоће да се задуби у прошлост, те му се у души појављују слике из прошлости , или мисли на значај , који ће ове обале имати у будућности у народно-привредном погледу. Оставивши пароброд београдску станицу доста брзо стиже до места, где се поток Топчидар у Саву слива. Заиста је то меето кадро да изазове тужну успомену , која није у хармонији са лепом природом , у коју ти допушта брзи пароброд да само тренутни поглед бациш. Много дуже остаје у виду Бановац и врло би пријатан утисак на гледаоца учинио, кад неби поглед на тај дворац песников и пишчев изазвао уједно и сећање диспозиционог фонда. Али тако је у животу, ретко се може уживати сама пријатност а да у њој нема и по нешто непријатнога. Одма до Бановца, на крају Макиша подиже се један леп хумић. .Лепи му гајеви местимице украшавају стране , али му је врх го. Не могопте ми казати име хумићу, одкуда мора да је изглед онако исто красан као и са Бановца, само што је окренут манастиру Фенеку, који се с оне стране Саве издалека види. Ваљда ће се скорим, ако полемика у интересу клерикалаца вођена још мало устраје, овај лепи хумић назвати „Ружићевац." „Максимилијан" пројури скоро и крај историјски познате Остружнице, за тим Умку. Ту ме мој пријатељ запита шта значи то име , јер на доњем Дунаву између Румуније и Бугарске има много места са таким истим именом. Ја му нисам могао казати значај па ни остала господа, но кад се вратих с пута загледам у Вуков речник и нађох да значи „ погранични брежуљак" Палеж је паробродска станица а није ни последња у погледу на робу , што ее ту преко године товари, но за путниве нема толико важности, јер само мало њих ту изла-