Žena dvadesetoga veka

205

везивала се да га остави. А шта је бивало с њим, Морала га је, према његовим годинама, затворити целога дана у какав ћумез, или га оставити са свим на улици, па што му год Бог да! Жене, и кад учине ову тешку жртву, кад подлегну овом страшном закону, нису могле наћи или су налазиле врло ретко посла који би им све то исплатио. Фабрика им је давала посла. Она их је примала хиљадама. Она је разлила у породице зараду п благостање незнано дотле. Али под каквом угодбом 2 Јата напуштене деце расла су онако исто као и чете жена радница. Једна жена која уђе у Фабрику на рад, остављала је по троје или четворо деце на улици. Могла, су се виђати така деца чопорима као стока, дроњава, гладна, а често и болесна. То се није могло трпети. Љубав према ближњем сазда домове за находе. Ту је склониште, ту матерња учионица, за све малише до основне школе. Ту се деца прибирају, ту се гледају, забављају и уче. То је нешто красно.

Деца су готово свакад боље у том дому него код веселе своје куће. Ја знам матерга, које то тврде, и које су могле задржати своју децу при себи да заједно с њима трпе сиротињу, па су их дале онамо где има ваздуха, сунца, простора, непрекидне бриге и друштва за игру и забаву. То је велика жртва за њих.