Žena dvadesetoga veka

348

зове „»мој син»»), јер он има само неки осип по деснима.» Ваше дете имаше тај осип по деснима.

Данас вам могу казати да сте ме много узнемиривали, али се нимало не љутим. Вас је ваша материнска љубав била заслепила. Ви сте се тада срдили на све и на свакога: на свога мужа, на свога доктора, на дојкињу, на природу, и особито на природу која ради свој посао, п која не да нама радости да имамо деце, а да не окусимо никаке горчине. Зар бисте ви децу доцније, кад порасту, волели толико, да нисте препатили толико мука док су била мала 2

А те ваше муке не би биле толике да сте се ви били спремили да будете мајка. Ваша, се љубав још увећава после сваке детиње болести, када га, пошто је било жалостиво, малаксало, очију упалих у главу, сагледате весело, насмејано, а очи му живе и са свим отворене; тада вам је оно још драже, јер вам се чини да сте у тој болести ви боловали више него оно само.

ен