Žena dvadesetoga veka

сам писац, што је било велика реткост. Печити мено свога ближњега, али не ићи даље од оговарања, проговорити коју о вери и о ФилосоФфији, и узгред огрешсти помало и једну и другу, па то све оклонити иза клупчета сјајних разговора ; јер се не може у салону увек смејати, али увек треба бити готов на смех. И политика је улазила у салон, али својим великим пртама, у којима се жене разумеју, политика узета, с висине; кад она није друго ништа него Филовофија. Ту се говорило о части народној, о правима рода људскога боље него са трибине, јер ту није било сићаних обзира и интрига. Салони су некад и некад градили и академике; а бирали су и посланике, и неког су посланика они износили на глас и ширили му славу. Људи из првих редова имали су дужност долазити у салоне; и долазили су радо, пи трудили су се да се ту покажу. А жене су се ту нарочито одликовале: оне су само ту врсту рада имале на своје располагање, имале су разговор, козерију; докле у књижевности оне имају само писма и роман. Оне и сада пишу дивна писма; оне састављају красене романе; али више већ не разговарају ! Колика је то штета за њих, и за нас | Каква је то завера противу нашег задовољства, и противу њихове славе ! То је особито за жаљење у Француској, јер су Францускиње биле кра-